Vinska kuća Minića: Porodica koja je tamjanici udahnula život

Kapija dvorišta, okićena cvećem, nagoveštava nedavne srećne događaje – budućnost vinarije već je zakoračila u svoje vreme. Mladi Uroš Minić oženio je Ljubicu, diplomiranog tehnologa, i to će biti njena prva godina u stvaranju Minić vina. Sa njom stiže nova energija i spremnost na eksperimente, mikrovinifikacije i otkrivanje svega što tamjanika može da pruži, a što je oduvek bio san porodice Minić. Sorta inače zauzima 6,5 od ukupno sedam hektara vinograda, razbacanih po brojnim malim parcelama.

Berba 2025. biće, po svemu sudeći, jedna od najboljih u Župi, zdravo, zrelo i rodno grožđe donosi još jedan dokaz da su dobre vibracije stalni gost ove kuće. Tu gde se decenijama guralo napred, često i protiv vladajućih strujanja, pogotovo u vreme kada je tamjanika gotovo nestala iz srpskih vinograda.

Na prvi pogled, arhitektura vinarije priča svoju hroniku. Objekti kao da su se poput lego kockica slagali jedan na drugi, naslanjajući se na staru porodičnu kuću iz 19. veka. Podrum je adaptiran još 1936. godine, i od tada sve što se u Minićima gradi, gradi se oko vina. Uroš nas vodi kroz prostorije – u jednoj su stare bačve, u drugoj moderni tankovi, negde se peče rakija. Kapacitet podruma je oko 160.000 litara, a godišnja proizvodnja nešto više od polovine. Vino, međutim, redovno nestaje do Nove godine.

Čuvar tradicije i vinskog viteštva, Momčilo Moma Minić

- Ove godine možda i dođemo do 120.000 litara – kaže Uroš, podsećajući da su još 2006. bili jedni od prvih u Župi sa sistemom hlađenja u tankovima.

Prvi vinograd „novog doba“ Minića zasađen je 1984. godine, na položaju Gradina. Upravo odatle potiče tamjanika iz koje je, četiri godine kasnije, nastala možda i prva flaširana tamjanika u Srbiji. Zvala se Vinska carica, a 1996. preimenovana je u Stotu suzu – po pesmi sa zadnje strane etikete. Naziv koji se danas vraća kao simbol kontinuiteta.

Evolucija etiketa tamjanike Minić od Vinske carice do Stote suze, verovatno neka nedostaje

S druge strane dvorišta pruža se pravi vinski raj. Pod krošnjama loze i cvetnih žbunova blista bazen, a tu je i šest ogromnih bačvi pretvorenih u apartmane koji čekaju goste. U središtu svega – prostrana degustaciona sala u etno stilu, sa terasom s koje pogled puca prema Kopaoniku, Željinu, Goču i Radanu. Do 120 posetilaca tu može uživati u lokalnim zalogajima i vinima.

Probali smo ih nekoliko: belu tamjaniku iz inoksa, onu iz drveta berbe 2023, posebnu „1984“ s oznakom vinograda, pa i poluslatku varijantu. Fali još samo penušava, ali i to će, uz osmeh kažu Minići, uskoro biti. Uz roze od prokupca, sve izgleda kao idilično župsko popodne u tečnom obliku.

Da ne beše deda Miće i cvičeka, ništa od tamjanike, Milorad Mića Minić

Možda zidovi ne odaju eleganciju, ali sve što je od drveta u ovoj kući je pravo umetničko delo. Od vrata i prozora do ograda, kamina i stolica napravljenih od burića – sve je delo ruku deda Milorada Miće Minića koji je zaslužan što je tamjanika danas sve i svja u porodici. U degustacionoj sali vise odore vinskih vitezova, a prostor odiše duhom zanata i posvećenosti.

- Bio sam drugi u Srbiji koji je počeo da flašira vino – priča Mića, rođen 1949. godine. – Prvi je bio čuveni župski vinar Miljković.

Priča o tamjanici počinje osamdesetih, u vreme kada je sorta bila gotovo izbrisana iz udžbenika. Mića tada prodaje vino i rakiju u Sloveniji, a u Murskoj Soboti prisustvuje ručku gde domaćini na sva usta s ponosom hvale svoj cviček. Odmah je bilo jasno do je to slabije vino od tamjanike, ali njegov glavni utisak je bio kako mi ne umemo da hvalimo svoje čak ni kada je to naše znatno bolje od njihovog. 

Po povratku u Tržac zatiče oca kako sadi tada popularan italijanski rizling i odmah predloži: „Ja bih da sadimo tamjaniku“! „Glavu ti razbila tamjanika“ uzvraća otac. Srećom, po majčinoj strani deda Mera, znalac i vinar, podržava Mićinu ideju. Sledeće godine sade prvi veći zasad tamjanike u kraju, iz kojeg će kasnije nastati matični materijal za gotovo celu Župu.

Barik-turizam još nije zaživeo u punom kapacitetu, ako se ne računa Mira Banjac, koja je jednom prilikom isprobala ove vinske apartmane 

Nedugo zatim, devedesetih, Mića sa prijateljima pravi poklon-pakovanja tamjanike za beogradska preduzeća. Kutije sa tri boce postaju hit – Energoprojekt naručuje 500, Osiguranje Lovćen iz Crne Gore 2.000 komada. Ubrzo stižu i priznanja: 1992. na novosadskom sajmu Minić dobija tri zlatne medalje, što je tada bilo nezamislivo za jednog seoskog vinara. „Izvinjavali su mi se što nisam dobio velike zlatne“, seća se Mića uz osmeh.

Početkom dvehiljaditih, Minićeva tamjanika stiže i do beogradskih vinoteka. U to vreme litar prodaje po dve marke, dok su neka „renomirana“ vina koštala dvostruko. „Ako može tvoje za četiri marke, može i moje“, rekao je tadašnjem trgovcu i – postigao dogovor. Tako je tamjanika simbolično ušla u viši cenovni rang, u vreme kada se privatnicima još uvek nije gledalo blagonaklono.

- Nazivali su me „onaj seljak s tamjanikom“ – kaže Mića – ali upravo ta upornost pokazala je da se od našeg vina može živeti dostojanstveno.

Danas, dok tamjanika uživa status najvoljenijeg belog vina Srbije, priča porodice Minić podseća da je sve počelo iz tvrdoglave vere u sebe i svoju lozu.

Gidže tamjanike iz nekih davnih vremena

- Deco, niste vi jedan drugom konkurencija – poručuje Mića mladim vinarima. – Sva vina iz Župe potroši dobra kafana za godinu dana. Cenite svoje, ali se ne poredite s tuđim.

I nazdravismo tamjanikom, vinom koje je iz porodične priče izraslo u simbol čitave vinske Srbije.  |

Foto: Slobodan Vidović