Toreta: Čuvari tradicije
- Tekst Sergej Petrov
- Objavljeno u Vinske priče
-
Porodična Vinarija Toreta, na našem putu u potrazi za ultimativnim pošipom, ostavila je utisak najambicioznije u Smokvici danas. O tome govori i mali izložbeni prostor unutar degustacione sale u glavnoj zgradi, gde su otac i sin, Paval i Frane Baničević, izložili ponešto od stare vinarske opreme koju su koristile prethodne generacije njihove porodice.
Mladi Frane je sada najistureniji član porodice u vinariji („Ja sam zadužen za vino i prodaju, a roditelji za teži deo – u vinogradu). Na to mesto su ga doveli znanje i nesumnjiva strast prema vinima, što je sve skupa dovelo do toga da je Frane proglašen 2010. godine na Vinoviti za Najboljeg mladog vinara Hrvatske!
- Najznačajnije priznanje je to što prodamo svo vino koje napravimo – priča Frane, koji je tek prevalio 30. godinu i koji, sa još nekolicinom mlađih vinara, donosi talas promena na vinskoj sceni Korčule. – Uspeh je i to što izvozimo vino u Kaliforniju. Inače, ne idemo puno na takmičenja, ali kada odemo uvek dobijemo zlato!
Frano s mnogo detalja opisuje Smokvicu nekada i sad, način na koji se vino kroz istoriju pravilo i pilo na ostrvu. Brzo postaje jasan respekt prema onome što su radili njegovi preci. Iako se u proizvodnji drži novih saznanja i tehnologija, srce ga, reklo bi se, vuče prošlim vremenima i vinarskim iskustvima njegovog dede, pradede, čukundede... Negde na tom delikatnom balansu između modernog i tradicionalnog nastaju i njegova vina robusnog tela, punog i kompleksnog ukusa, koja manje drže do aromatičnih nota.
Slatko , slađe, najslađe
Toreta je na Korčuli poznata i po poluslatkom pošipu, koji posebno leti ima svoju publiku.
- Poluslatki pošip pravimo od 2007. godine, kada je u grožđu bio ekstremno visok šećer. Vino se pokazalo odlično, a posebno ga traže žene, Nemci i Poljaci. To je najslađi pošip u proizvodnji, sa 50 grama šećera i godišnje ga napravimo oko 2.000 boca – kaže Frane.
- Prošlost Smokvice je više bila vezana za neka druga vina, većinom je bio plavac ili plavka, dok je pošip došao kao glavni tek 50-ih godina prošlog veka. Prije toga se od pošipa pravilo desertno vino. U to vreme, negde pre stotinak godina, na Korčuli je bilo oko 4.000 hektara pod lozom. Danas ima manje od 400 hektara! Glavna područja za pošip su Smokvica i Čara, oko Lumbarde je dominantan grk, dok se u vinogradima oko Blata rade najviše internacionalne sorte merlo i širaz.
Franov čukundeda Antun, koji je putovao svetom, želeo je da prenese na ostrvo vinarska iskustva sa svojih putovanja. Sadio je vinograde, ali je u jednom naletu epidemije loza uništena i banka mu je kao zalog za neotplaćeni dug uzela zemlju. To je nateralo pradedu Luku da sa 16 godina ode u Ameriku, trbuhom za kruhom, u rudnike bakra.
- Pradeda je u Kaliforniji video kako se tamo rade vinogradi, te je odlučio, kad je skupio nešto novca, da se vrati kući i od banke ponovo otkupi dedovinu. Tako je napravio ovu vinariju u kojoj ste danas, a koja je u to vreme bila jedna od najmodernijih u Dalmaciji. On je pre tačno 100 godina nabavljao iz Austro-Ugarske boce te je, kao prvi otočanin, buteljirao i etiketirao svoje vino – priča Frane, pokazajući muzejske eksponate koji svedoče o tom vremenu. Među njima je i srebrni maligan za merenje alkohola u vinu, kojeg je Luka dobio za nagradu kao najbolji vinar Dalmacije!
- Luka je bio glavni inovator u ovim krajevima. On je još 1913. godine filtrirao vino, a o svemu šta je radio je vodio dnevnik, tako da zahvaljujući tome znamo tačno kako je pravio vino. Njegovi zapisi su neprocenjivo blago, ne samo za nas, nego i za istoriju vinarstva Korčule!
Posle Drugog svetskog rata vinarija je prestala s radom, a svo grožđe su prodavali Poljoprivrednoj zadruzi Smokvica. Novi život Vinarije Toreta započet je 1997. godine, kada je Paval Baničević odlučio da porodicu vrati vinarstvu.
Na tom putu mu se ubrzo pridružio i Frane, što je starom imenu Toreta dalo novi impuls. Vinarija danas ima kapacitet od oko 40.000 boca, i oko četiri hektara svojih vinograda, što otprilike pokriva 70 % njihove proizvodnje. Osim pošipa, prave još i rukatac, a kupuju grožđe za plavac.
Šta je Toreta?
Torete su primitivne građevina od kamenih ploča, poređanih u krug bez ikakvog vezivnog materijala i podizane u poljima kako bi se u njima držali alati za vinograd.
- Moj čukundeda Antun bio je pomorac na jedrenjacima i, pretpostavljam, negde u Španiji video te poljske kućice. Kada se vratio podigao je prve torete na Korčuli, kojih je u smokvičkim vinogradaima danas ostalo svega pet – kaže Frano.
Gotovo sve što proizvedu prodaju u Hrvatskoj, i to na potezu Split - Dubrovnik, a tek manji deo izvezu u SAD.
- U Smokvici se poslednjih godina otvorilo dosta vinarija i sada ih je više od deset. Na žalost, nedostaje nam neka vrsta udruživanja ka istom cilju. U svetu je trend da se proizvodnja ukrupnjuje, a kod nas se ide na mikro vinarije, tipa jedna do dve hiljade boca. A, s malom količinom je teško biti rentabilan – govori Frane i ponovo se priseća kako je padeda Luka u svom dnevniku zapisao da je svoje vino izvozio brodom u Rijeku i da je s Korčule tada godišnje na taj način odlazilo 130.000 litara vina!
Za Franu je sada pravi izazov da Korčuli vrati vinski ugled iz vremena dok je Vinariju Toreta vodio njegov pradeda.
- U Hrvatskoj je sve više mladih koji se razumeju u vina. I, mada potrošnja pada, pre neku godinu je iznosila oko 32 litre po stanovniku, a sada negde oko 30 litara (u Srbiji je između sedam i osam litara po stanovniku; prim. S.P.), raste potražnja za kvalitetnim vinima. To je, ako ništa drugo, dobar znak za korčulanska vina, koja su uvek držala do visokog kvaliteta!
foto: Ivana Čutura
