Prilozi za istoriju vina Negotinske krajine

Prve pisane podatke o gajenju grožđa i proizvodnji vina nalazimo u turskom popisu Fetislamske nahije (Fetislam je tursko utvrđenje u Kladovu), kao i one nahije Krivina, koja je obuhvatala veći deo Negotinske krajine, iz 1530. godine. U ovom periodu na teritoriji ove dve nahije živelo je oko 30.000 stanovnika, za ono vreme mnogo ako se zna da danas u opštinama Negotin i Kladovo živi manje od 60.000 stanovnika.

Degustacija vina ispred enološke stanice u Negotinu 1930. godine

U selima oko Negotina, sve do skoro bilo je sramota da seljak kupi vino. Jer, kakav je to čovek koji nema svoje?Turska je bila administrativno uređena država, pa nalazimo vrlo precizne podatke pri čemu postaje očigledno da je ovaj deo sadašnje Srbije imao razvijenu poljoprivredu, posebno vinogradarstvo i vinarstvo. Spisi ukazuju da je na teritoriji današnje Negotinske krajine i Ključa 1530. godine proizvedeno 155.984 medri vina ili nešto manje od dva miliona litara (jedna medra je 12,5 litara). Proizvedeno vino je u to vreme vredelo 935.904 srebrnih aspri, što je srpski naziv za turski novac „akče“ kovan od jednog grama srebra.

Ovi zabeleženi podaci ukazuju na činjenicu da Turci, iako ne piju alkohol, nisu imali ništa protiv da se grožđe gaji i pretvara u vino. Naprotiv. Vino je bilo veoma tražena roba na koju se plaćao porez, ali za razliku od današnjih nametnika i takozvanog PDV-a Turci su bili nešto skromniji pa je stopa poreza iznosila osminu vrednosti tečne alkoholne robe, odnso 12.5 %.

Pivnice u selu Rogljevo pored Negotina

Podatak o količini vina još je zanimljiviji ako znamo da su trećinu tada popisanog stanovništva činili vojnici najamnici, koji su od 1530. do 1580. godine napustili ove krajeve i verovatno se nisu bavili vinogradarstvom, ili barem ne svi. Ako su se i bavili bili su oslobođeni plaćanja poreza, istovetno kao i domaćinstva drugih povlašćenih slojeva, te je proizvedena količina vina, kad se doda i to iz „sive zone“, bila i znatno veća. Takođe, teritorija ove dve nahije obuhvata i planinske krajeve i većinu sela gde uslovi nisu pogodni za bavljenje vinogradarstvom.

Uzimajući sve ovo u obzir, dolazi se do zaključka da je najviše 4.000 domova gde je u svakom prosečno po 5-6 članova domaćinstva,  proizvodilo barem dva miliona litara vina, što je 500 litara po svakom domaćinstvu!

Priznanje za vino u Londonu, 1907. godine

Tužno je gledati kako se danas zaboravljeni starci po selima Negotinske krajine sa tugom i nostalgijom sećaju medalja sa sajmova u Briselu, Londonu, Parizu.Ako smo dosad govorili o početku XVI veka, te Negotinskoj krajini i Ključu pod turskom vlašću sa mnogo manje stanovnika, finansija, tehnologije i tržišta, onda su nam XVII i veći deo XVIII veka čista nepoznanica. Nema poznatih ni pisanih podataka, tek krajem XVIII veka pojavljuju se evidentiran austrougarski popis i porezi. I tada, na iznenađenje, vidimo da je proizvodnja grožđa oporezovana sa 10.000 forinti, što je daleko više od svih drugih delatnosti, a da je vinogradima obuhvaćeno oko 4.000 hektara. U to doba vina su proizvođena i čuvana van naseljenih mesta u objektima koje zovemo pimnice ili pivnice i koji su bili namenjeni samo vinu. A imalo ih je svako selo koje se bavilo vinarstvom.

Vina iz Negotina na slavi Svetog Nikole u domu Stevana Mokranjca 1908. godine

Pred kraj XIX veka i dolazak filoksere nalazimo tekstove koji pominju da ima dosta pojedinaca koji poseduju po sto hiljada čokota. Pošto je filoksera najpre zahvatila zapadnu Evropu, uništila vinograde i ostavila vinoljupce ali i vlastelu bez vina, vinarski trgovci su pohrlili na istok, pogotovo u Negotinsku krajinu da kupuju vino i voze ga za Francusku i druge zapadnoevropske zemlje. Iz tog perioda mnogi negotinski vinari čuvaju nagrade osvojene na svetskim sajmovima vina.

Međutim, filoksera je ubrzo napala i uništila vinograde i u Negotinskoj krajini. Zanimljivo, zabeležena je priča iz tog vremena, kako je neki vinski trgovac Klaus, kome su vinari zbog neplaćenog vina zaplenili lađu, iz osvete doneo zaraženu zemlju u ovaj region!

No, u svetskoj katastrofi Krajina ne pomišlja na vinsku predaju. U manastiru Bukovo je već 1886. godine formiran rasadnik u kome se neguje loza otporna na filokseru. Pet godina docnije otvorena je poljoprivredna škola sa smerom za vinogradarstvo, a već naredne formira se i Krajinska vinarska zadruga. Sledi period u kome imponuje i zadivljuje entuzijazam sa kojim su krajišnici krenuli u obnovu vinograda. Bilo je u početku grešaka i nepoznavanja novih sorti, podloga, kao i načina sadnje, ali su ti ljudi ašovom i krampom za samo šest godina podigli 4.950 hektara vinograda, što je verodostojan pisani podatak iz 1900. godine.

Vinska tradicija koja traje uprkos svemu

Turci, iako ne piju alkohol, nisu imali ništa protiv da se grožđe gaji i pretvara u vino.Nažalost, posle svega nekoliko godina blagostanja uslediće prvo balkanski, pa Prvi svetski rat, pa opet period obnove. Iako je u ovim crnim vremenima izginula skoro svaka druga muška glava sposobna za rad, opet se bez premišljanja ušlo u vinograde, koji za ove ljude nisu samo posao i zarada, već ponos i znak da su dobri domaćini. U selima oko Negotina, sve do skoro bilo je sramota da seljak kupi vino. Jer, kakav je to čovek koji nema svoje?

Takvo razmišljanje bilo je seme napretka i garancija uspeha. Već 1921. godine osnovana je enološka stanica i to je u periodu između dva svetska rata bila prva kontrolna laboratorija za celu Kraljevinu Jugoslaviju. A vino se prodavalo širom Srbije i kraljevine i vagoni su bili puni adresirane buradi na šinama koje su vodile sve do Slovenije.

Nastavljaći tradicije, grupa današnjih vinara iz Negotinske krajine

Posle stradanja u Drugom svetskom ratu vinogradi su nastavili da rađaju, prodavalo se grožđe, neko vreme i vino širom ovog puta Nove Jugoslavije. A onda su krenule restrikcije i ograničenja u proizvodnji i prodaji vina. I došao je konačno kraj. Vinograd bez proizvodnje vina je samo poljoprivredna grana koja donosi ili ne donosi novac. Nema tu nikakve strasti koja je inače sastavni deo vinarstva.

Kad su veliki industrijski podrumi prestali da plaćaju grožđe, napušteni su i vinogradi, domovi i sela. Nije bilo snage za još jednu obnovu. Svi su krenuli za boljim životom u gradove, a potom i širom sveta. Tužno je gledati kako se danas zaboravljeni starci po selima Negotinske krajine sa tugom i nostalgijom sećaju medalja sa sajmova u Briselu, Londonu, Parizu.

Međutim, čokote je teško zatrti iz gena koji nas definišu i određuju. Počeli su neki novi klinci iz na trenutak zaboravljene Krajine i Ključa ponovo da donose vredne medalje sa svetskih nadmetanja i prave čudesna vina. A mnogi su u neverici i sumnji. Kao da je to neka velika stvar u Negotinu napraviti vrhunsko vino!

I sade se vinogradi. Opet novi početak u tom viševekovnom kontinuitetu.

Foto: Ivana Čutura i arhiva