Tri međe i oblak, o tašti da i ne govorimo!

Zavoleo vinarstvo zbog vranca, Vladimir u vinogradu

Može Vladimir Dragičević, inače arhitekta po struci, da vam priča neobičnu priču o imenu i nastanku ove njegove vinarijice koja proizvodi oko 2.500 boca godišnje, ali pravi se osećaj dobije tek kada dođete do ivice tog jednog jutra vinograda i spazite krovove Neština, ravno dole, tridesetak metara ispod svojih nogu.

Bukvalno vinograd ni na nebu, ni na zemlji!

U vinariju samo s pasošem

Onaj još važniji osećaj je u čaši. Vagabundo je vino snažno po aromama i istovremeno elegantno, u svakom slučaju jasno drugačije od prkatično svih ovdašnjih sortnih grašaca koje smo pili, a deo tajne verovatno leži i u nekom starom, pomalo žućkastom klonu ove sorte. Uostalom, vinograd je star gotovo četiri decenije.

I dok Vladimirov otac Milovan kuva riblji paprikaš u kazančetu ispred kuće od blata izgrađene pre jednog veka, na stol stižu dve dobro ohlađene boce – pomenuti Vagabundo i roze s etiketom Pagan. Priča može da počne…

Pohvale za prva vina sa svih strana

Saznajemo prvo da je vinograd kupljen slučajno 2011. godine.

- Ne, nije bila greška što smo ga kupili, ali je zaista kupljen slučajno. Naime, tašta je poželela da uloži ušteđevinu u neko pametnije mesto nego u banku i nekako baš tada pojavio se oglas za prodaju ovbog vinograda i... Eto nas u Neštinu sa prodavcem deda Slavkom Orlovićem – priča Vladimir, koji pre toga uopšte nije imao nikakvo iskustvo s vinima, pogotovo ne s proizvodnjom.

Na zajedničkom poslu, Vladimir i Milovan Dragičević

Ali, uz savete i pomoć deda Slavka i plastične kace, te jedne drvene muljače još starije od kućice, napravili su zajedno vranac koji je Vladimira, kaže, definitivno usmerio na put vinarstva. Danas ima još samo tri boce tog prvog svog vina o kojem govori kao „najboljem koje je ikada napravio“ i koje je većinom podelio.

U početku je grožđe uglavnom prodavao, potom nešto od vina u rinfuzi, sve dok lane vinarija nije registrovana, kada su i prve prave etikete zalepljenje na buteljke. Precizan i dosledan baš kao arhitekta, pomalo naklonjen umetnosti, za svaku etiketu smislio je i odradio mnoštvo idejnih rešenja, dizajna i imena. Ali, najteže je bilo naći naziv za vinariju. A onda je on nekako sam došao…

Kuća u kojoj je mala degsutaciona sala stara je preko 100 godina

Naime, Vladimir živi s druge strane Dunava, u Bačkoj Palanci, ali da bi došao u vinariju, koja se nalazi u istoj opštini, mora dva puta da pređe državnu granicu s Hrvatskom! I tako svakog dana sedne u svoj plavi reno „četvorku“, koji je sada već postao mali zaštitini znak brenda Tri međe i oblak, ponese pasoš, a uveče ga vrati kući sa osam novih srpskih i hrvatskih carinskih pečata!

Roze Pagan nastaje od tri sorte

- Da bih stigao od stana do „garaže“ imam osam kilometara, ali put vodi kroz Hrvatsku. Tu imam, dakle, kilometar ipo kroz EU, i onda ponovo ulazim u Srbiju. Iskreno, carina mi je daleko veća gnjavaža od kopanja u vinogradu. To su, dakle, te dve međe u nazivu, a treća je u samom vinogradu, koji se nalazi na potezu Rastova međa. Kada sam to moje svakodnevno putešestvije ispričao holandskom vinskom novinaru Polu Balkeu, koji često obitava na ovim prostorima, on je došao na ideju da u naziv vinarije stavimo nekako te granice. A oblak se tu pojavio više kao legenda. Naime, kada smo kupovali vinograd, deda Slavko ga je hvalio kao najbolje ovo i najbolje ono, dok konačno nije rekao: „A Imate tu i dobar oblak!“ „Kakav oblak“, pitao sam ga? „Pa, pošto oblaci dolaze od Iloka, razbiju se tu na početku Fruške gore, pa deo ode na Dunav, deo u Mačvu i nikada nemaš leda u vinogradu!“ I tako smo došli do Tri međe i oblak!

Za uspešnu vinsku priču neophodan je i pogled u budućnost 

U vinogradu je bila i ta stara pudarska zemljana kuća, uz koju je dodat podrum, oko metar ispod zemlje, lepo zasvođen ciglom. U njemu su sada tri slavonska barika iz kojih će na proleće poteći prvi etiketirani vranac ove male vinarije. U planu je još jedno bure u kojem novopečeni vinar ima nameru da fermentiše graševinu, da je drži na talogu, nešto što drugi vinari ovde uglavnom ne rade. Ohrabrilo ga je, kaže, to što je njegov Vagabundo nedavno u Hrvatskoj na festivalu hraševine pobrao pregršt laskavih ocena vinskih stručnjaka.

- Grašac proizvodim potpuno čist, a siguran sam da je malo takvih, obično u takvo vino ide još 10-15 procenata neke druge sorte, sovinjona, rajnskog rizlinga, nečeg, tako da verujem da je, osim klona, i to razlog što je Vagabundo zbilja drugačiji.

 Slatki trenuci u vinogradu

Ista elegancija i mineralnost uočljivi su i u rozeu Pagan, lepo balansiranom polusuvom vinu u kojem se šećer usled vibrantnih kiselina ne oseća već samo utiče na punoću. Pravio ga je i prethodnih godina, ali je sada prvi put kupažirao u njemu vranca, muskat hamburga i nešto kabernea, koji dokupljuje sa jednog brda iznad Neština.

Zašto Pagan?

- Ideja je bila da naziv vina vežem za zemlju i rad u vinogradu. Reč pagan izvorno se koristila za nekoga ko dolazi sa sela i obrađuje zemlju, ali je u hrišćanstvu poprimio značenje bezbožnika, nevernika.

Vladimir je u podrumu sam svoj majstor 

Inače, u podrumu Vladimir radi sam. Pošto ranije nije imao kontakt sa vinom i vinarstvom deluje pomalo čudno da mu baš sve tako lako ide od ruke, no ubrzo se misterija rešava. Priznaje da je imao veliku sreću što je tehnolog Srđan Lukajić, koji trenutno radi u Vinariji Zvonko Bogdan, takođe rodom iz Bačke Palanke, te da se poznaju, pa mu je pomogao savetima kod kupovine neophodne opreme, a tu je i danas da telefonski razreši neki veći problem.

Na rastanku, dok grickamo zrelo belo grožđe od sorte julski muskat, koje kao i kardinal ponegde proviri sa čokota, čisto da se vinogradar okrepi, pokušavamo da saznamo kakvi su planovi, hoće li Tri međe i oblak zauvek ostati u garaži?

- Filozofija nam je, ma kako to otrcano zvučalo, da imamo autentična, drugačija vina koja će zaista predstavljati fruškogorski teroar. Pogotovo Neštin, gde i nema nešto vinarija, jer mi smo zvanično tek treća registrovana. Moj cilj je da ovo imanje postane samoodrživo i da vinariju ostavim deci. Za tako nešto mislim da je proizvodnja od 10.000 boca ono gde mogu potpuno da se posvetim ovom poslu. Naravno, uz posao arhitekte koji radim.

A šta bi s taštom?

Ona je za sada dobila svoja nova omiljena vina!

Foto: Ivana Čutura