Supertoskanac, elegancija latinskog sentimenta

Da bismo razumeli istoriju supertoskanskih vina potrebno je setiti se kako je izgledala toskanska i italijanska vinska scena neposredno posle Drugog svetskog rata. Naime, većina tadašnjih vina bila je za svakodnevnu lokalnu upotrebu uz jelo, vrhunski kvalitet nikako nije bio na prvom mestu. Po principu: „Ovakvo vino je radio moj deda, baš kao i njegov deda!“

Vino koje je dominiralo u Toskani zvali su kjanti, po nazivu oblasti u kojoj se vekovima proizvodilo. Bilo je to jednostavno i pomalo rustikalno crveno vino za koje je zakon u okviru postojeće DOC (Denominazione d'Origine Controllata) apelacija za Kjanti propisivao da u proizvodnji može da koristi čak i 30% bele sorte malvazija! Rezultat toga je bilo pitko, komercijalno vino koje je najšira publika lako mogla da prepozna i po karakterističnoj loptastoj boci obloženoj slamom. Ljudi su voleli to vino, prodavalo se praktično samo od sebe, ali se nije moglo pohvaliti nekim posebnim kvalitetom. Uostalom, bila su i takva vremena. Čitava ta priča o vrhunskim vinima dobiće čvršće obrise tek u decenijama koje će uslediti. Ne samo u Italiji, već u čitavom svetu.

Priča o supertoskancima pokrenuta je iz želje da pije vina nalik onima iz Bordoa, Mario Inčiza dela Roketa

Kada je četrdesetih godina prošlog veka markiz Mario Inčiza dela Roketa (Mario Incisa della Rocchetta) u blizini mesta Bolgeri na toskanskoj obali Tirenskog mora kupio ranč na kojem je uzgajao ergelu konja, u okolini uopšte i nije bilo vinograda. Čitav taj potez uz more smatrao se lošim za uzgoj vinove loze. Ali Marčeze i njegova žena veoma su voleli vino, posebno francusko, iz Bordoa. A tadašnji kjanti bio je daleko od toga. Zato su na imanju zasadili kaberne sovinjon i kaberne fran kojih u Toskani praktično do tada i nije bilo. Namera je bila da prave vino za sebe, a imanje su nazvali Tenuta San Guido. Vino je pravljeno u francuskim baricima, umesto u velikim bačvama od slavonskog hrasta kakve su se koristile širom Toskane. Malo po malo Rokete su usavršile zanat, vino je bivalo iz godine u godinu sve bolje, a svakako se razlikovalo od drugih italijanskih vina. Pa ipak, moglo je da se nađe samo kod njih na imanju. Konačno, 1968. godine doneta je odluka da se vino flašira pod etiketom Sassicaia, po vinogradu odakle je grožđe dolazilo. Tako je posađeno seme iz kojeg će se kasnije razviti supertoskanci!

Ovde je sve počelo, vinograd iz kojeg dolazi grožđe za vino Sassicaia

Jedan od najzaslužnijih za izlazak „Sasikaje“ na svetlost dana bio je Roketin rođak Pjero Antinori, čija je porodica bila i još uvek jeste jedna od najvećih vinskih porodica u Kjantiju, i čija je vinarija stara više od 600 godina! Pjerov otac je još sredinom dvadesetih godina prošlog veka dodavao francuske sorte u kjanti i praktično radio sve ono što su i Rokete sada činile. Nije bilo zato iznenađenje što su u porodici Antinori među prvima prepoznali kvalitet i potencijal Roketinog vina i počeli njegovu distribuciju. Svega nekoliko godina kasnije Sassicaia postaje pravi mali hit među ljubiteljima vina u mnogim zemljama, a 1978. godine čak i pobeđuje na degustaciji najboljih svetskih kabernea održanoj u Londonu. Danas tih nešto više od 12 hektara vinograda odakle dolazi vino Sassicaia ima čak i DOC oznaku, što je jedina DOC apelacija u Italiji koja se odnosi samo na jedan vinograd!

Ohrabren rođakovim uspehom, Pjero Antinori je i sam krenuo da pravi vino zanemarujući zakonske propise za DOC apelaciju. Za početak je izbacio malvaziju iz sastava i odmah dobio strukturnije i dublje vino gde je sanđoveze došao više do izražaja, a zatim počeo poput oca da eksperimentiše s različitim temperaturama fermentacije, drugačijim buradima za odležavanje, dodavanjem internacionalnih sorti u kupaže. Znao je da će zbog toga izgubiti oznaku DOC, odnosno da će novo vino moći da prodaje samo kao stono, što je najniža oznaka na lestvici kvaliteta, ali je bio ubeđen da je to pravi put ne samo za njegovu vinariju, već i čitavu Toskanu. Što se cene tiče, u startu je odredio da bude skuplje nego kjanti iako je na boci sada imao najnižu oznaku kvaliteta!

Vinarska tradicija iz Srednjeg veka, Pjero Antinori s porodicom u podrumu svoje vinarije

Novo v­ino koje je Antinori ponudio tržištu bio je stopostotni sanđoveze pod nazvom Tignanello. Berba je bila iz 1971. godine, a vino je odležavalo u malim barik buradima od francuskog hrasta. Po istom receptu na tržište su puštene i naredne tri berbe, da bi od 1975. godine ovo vino u sastavu imalo i oko 20% kaberne sovinjona. Uspeh je došao već s prvom berbom, kritika je vino izuzetno dobro ocenila, a publika odmah pokazala interesovanje.

Naravno, bio je u pitanju samo momenat kada će se i drugi okolni vinari ukrcati na ovaj novi toskanski vinski voz koji je silovito krenuo da krći put na svetskom tržištu. Neki zato što im je bilo dosta prevaziđenih zakonskih DOC ograničenja, drugi jer su videli šansu za dobar posao, tek duž cele obale Bolgerija počeli su da niču novi vinogradi, a pravila za proizvodnju vina više i nisu postojala. Svako je mogao da smišlja svoju formulu, da se igra u podrumu kako god bi mu palo na pamet. I odjednom smo na tržištu dobili mnoštvo toskanskih merloa i kabernea, njihove kupaže u kombinaciji sa sanđovezeom i bez njega, baš kao i stopostotni sanđoveze koji takođe do tada nije bio dozvoljen po DOC standardima. U čitavoj toj raznovrsnosti novih toskanskih vina, praktično jedino zajedničko bila im je super visoka cena!

Do početka osamdesetih ova nova „super“ vina dokazala su vrednost širom sveta, pa su i vinari u drugim delovima Italije počeli da ih prave, ignorišući DOC propise. Kako bi se stvari ponovo dovele u administrativni red, Italija je 1992. godine uvela baš zbog ovakvih vina novu klasifikaciju IGT (Indicazione Geografica Tipica), koju od tada ima većina supertoskanaca.

Pojedini brendovi su postali poznatiji od samog naziva supertoskanac

Danas se izraz supertoskanac u principu koristi za italijanska crvena vina od (najčešće) internacionalnih sorti. Po pravilu ona odležavaju u novim barik buradima od francuskog hrasta i karakteriše ih obilje voćnosti i naglašene kiseline. Odlično idu uz mnoga jela, čak mnogo bolje nego kao solo vino za uživanje. To je verovatno i najčvršća veza s nekadašnjim kjantijem i pričom koja nam između ostalog govori kako sve tradicije postoje da bi se u pravom trenutku – menjale!

Izborivši visoku reputaciju, supertoskanci su u proteklih pola veka ispisali jednu od najuspešnijih vinskih priča u svetu. Pa ipak, tu i tamo se može čuti da sam naziv danas gubi na značaju jer su ga „kidnapovale“ pojedine etikete! Naime, u restoranima širom sveta, pa i ovde u Beogradu, pre ćete čuti gosta kako traži „Tinjanelo“ ili „Sasikaju“, jer je za to čuo, dok je pitanje koliko je uopšte svestan postojanja naziva supertoskanac i šta on označava.