Vinogradari, ljudi iz srca vinograda

Šta ih je privuklo ovom sve dragocenom zanimanju gde se sukob tehnologije i ručnog rada ili organskog i klasičnog iz godine u godinu komplikuje, pitali smo neke od njih.

Milan Bugarčić je vinogradar u Bujačiću, opština Valjevo u vinariji Milijan Jelić. Tu gde se morava kao sorta prva ozbiljno zapatila, gde se praktično organski radi dugi niz godina, gde i nebiolo uspeva, izazovi su svakako veliki.

Milana, diplomca ratarsko-povrtarskog smera Poljoprivrednog fakulteta u Novom sadu, zatičemo u punom pogonu kako pere gajbice, spreman za berbu.

- Prošla je 2019. godina bila fascinantna, iznenađujuća. U određenim trenucima trebalo je nešto precizno uraditi da bi se dobio rezultat koji glasi: sve se skockalo da bude savršenstvo i po ukusu i po mirisu, arome, začinski naleti, izbalansirana vina. Početak godine kišovit, nije obećavao, ali dođe avgust kad se sve nadoknadilo na pravi način. Ova je godina bila sušna, mada je neko vreme pošteno okišilo, nekoliko nas oluja samo preletelo, pa očekujemo solidan prosek. Ako bi dani sad bili umereno topli i sa hladnim noćima, opet bi dobili lepe rezultate.

Igrom sudbine završio u vinogradu, Milan Bugarčić

U vinariji Milijan Jelić karijeru je započeo uporedo sa drugom sadnjom vinograda 2007. godine, njemu prvoj u kojoj je učestvovao, kad su sađeni šardone, sovinjon, pino griđo i noar, merlo, pti verdo i nebiolo. Od tada radi s određenim prekidima, a jedan od povrataka desio se baš kad je morava posađena na Kršnoj glavi 2009. godine bila u svojoj drugoj godini. Prihvatio ju je i formirao njen današnji, konačan uzgojni oblik. Kako se iz njegove vizure čini organski pristup lozi i vinima?

- Za nas vinogradare to je najzdraviji način gajenja jer ne koristimo sintetizovane preparate koji su štetni, čim imaju na deklaraciji kancerogene elemente. Za ljudski rod, za sve nas to je idealan način gajenja loze, što govorim kao čovek, iskreno. Međutim, priroda je takva danas, klimatski uslovi su svirepi prema bilo kojoj biljci, bila to loza, šljiva, pšenica. Na pšenici do pre pet-šest godina niko nije vršio zaštitu, a sad mora tri puta! Fungicidima zbog patogena koji je napadaju. Inače, ove sam godine moravu štitio bakarnim preparatima, jednom u početku i jednom bakrom i sumporom po precvetavanju kad su bobice male i nezaštičene. Zahvatila ju je malo plamenjača, ali ima lista, izguraće a bobica je skroz zdrava.

Kao razlog da se posveti vinogradarstvu iako je završio ratarsko-povrtarski smer Milan navodi igru sudbine.

- Majka je rodom iz sela Brankovine, vinogradarsko mesto. Dok sam bio mali postojali su ti stari vinogradi, tu sam našu pegavu kameničanku znao i viđao još pre, kod ujaka u selu. U Srbiji su tad bile zajednice, zadrugari, grupe ljudi, ali kada su krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih krenuli stričevi i braća da se dele, vinogradi su se rasparčavali. Sa manjkom radne snage došlo je do toga da se najveći deo vinograda isušio i pokrčio. Nekad, kad odem u selo, u taj naš stari podrum, gledam stare kace, muljače i  to je u meni... Da budem iskren, možda me je otac i pijan od vina od te naše kameničanke pegave oterao u vinogradare. U svakom slučaju, doba zadrugarstva se približilo kraju, na selu je sve ubrzano propadalo, a blizina vinarije Milijan Jelić dovela je do toga da se upoznavm s vlasnikom, njegovim radom i do prelaska u vinogradare.

Kao najlepše u svom poslu Milan ističe trenutak kad vinova loza dođe u fazu šarka, kad se vidi kako počinje da zri.

- A vama puno srce jer znate koliko ste noći proveli ne spavajući i strepeći šta će biti. To je tenutak kad vidite kako bobice dobijaju plavu boju, bele bobice bistre, još samo da sačekate trenutak berbe pa da vinogradar malo odahne, napetost splasne i lakše se spava. Sad se to upravo dešava, stigli su lepi dani a potom će i kišni i videće se tad ko je znao grožđe da sačuva. A što sirovina bude bolja, biće bolje vino.

Za vinograd Vinarium iz kojeg se sirovinom snabdeva istoimena vinarija, ali i vinarija Bikicki, kažu da je jedan od najlepših na Fruškoj gori. U njemu glavnu reč ima dama, Jelena Burmudžija.

- Mislim da sam sa mamom šetala na nekom poljoprivrednom sajmu kada mi je iznenada došlo to da upišem Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, gde sam od svih smerova odabrala Voćarstvo i vinogradarstvo. Postoji možda tu i genetike malo, s obzirom na to da su me koreni povukli, činjenica da sam detinjstvo provela po dedovim vinogradima. Nekako, odjednom mi je bilo lako da odlučim čime ću da se bavim - kaže uz osmeh diplomirani inženjer agronomije Jelena.

U vinogradu od detinjstva, Jelena Burmudžija

Dok opisuje sve što je privlači vinogradima i poslu u prirodi čini se kao da će svaki čas zaplakati. Ali, uzrok je ambrozija koja upravo cveta i alergija na nju.

- Najlepša mi je dinamičnost. Svaki dan je bukvalno drugačiji, ne radi se nikad po nekom šablonu, dok je svaka godina specifična. Nosi nove izazove, non-stop se mora učiti, unapređivati kako se nove stvari pojavljuju. A najteže mi pada upravo alergija na ambroziju koja me tenutno žestoko muči. Takođe, evo vikend je, nedelja je, a ja radim. Lepo jeste, mada su tokom glavne sezone često svi vikendi ispunjeni celodnevnim poslom.

Vinarium je specifičan vinograd. Od oko 26 hektara trećina zasada je u konverziji na organski uzgoj. Odatle stižu i neobična Bikicki vina.

- Uzeli smo dve parcele pre nekoliko godina da eksperimentalno radimo organski. Jako je dobro išlo, a onda su u porodici Bikicki lane odlučili da površinu povećamo na osam hektara. I odmah se dogodilo da je godina bila izuzetno teška, da smo imali velikih problema i da nije najbolje prošlo. Međutim ova je godina, iako izazovna zbog velikih kiša u prva tri meseca, daleko bolja. Poučeni prošlogodišnjim iskustvom snašli smo se daleko bolje. I kvalitet grožđa je odličan, parametri dobri, plod savršeno zdrav. Lepo i izgleda, zadovoljna sam.

Kao najtežu sortu sa kojom je radila ističe pino griđo.

- Slična je i crna tamjanika sa kojom se nikada ne zna na čemu ste. Sa druge strane župljanka je verovatno najzahvalnija za rad. Uglavnom su te naše novostvorene sorte jako otporne, rodne i s njima je lako raditi - objašnjava Jelena koja ima i sopstveni vinograd.

Ima li razlike raditi vinogradarski deo posla za sebe i druge?

- Imam 2,5 hektara sopstvenog vinograda. Nažalost, kako u Vinariumu vodim i vinarski i vinogradarski deo čitave priče, retko stižem u svoj vinograd. Odradim nekako rezidbu i te neke poslove u rano proleće, ali posle me nema da se više posvetim. Taj deo uglavnom prepuštam suprugu. Ove godine bi trebalo da imamo neki malo ozbiljniji rod, pa ćemo videti kako će se završiti.

Svakako da po prostranstvu vinograda najzahtevniji zadatak ispunjava vinogradar vinarije Rubin Miljan Đokić, rodom iz Kruševca. Iako nema porodičnu tradiciju uzgajanja vinove loze, opredelio se za smer Voćarstvo i vinogradarstvo na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu.

- Priznajem, zahvaljujući Rubinu postao sam vinogradar i zavoleo taj posao, jer da ga nije bilo možda to ne bih bio, već voćar ili nešto drugo.

Miljan ovaj posao u Rubinu obavlja već sedam godina i, naravno, nije jedini vinogradar u ovom vinskom gigantu iz Kruševca. Troje kolega, svi diplomirali u Zemunu, u Službi vinogradarstva imaju rukovodioca sa dužim iskustvom. Neophodno za više od 1.000 hektara vinograda raspoređenih na čak 19 lokacija. Svaki vinograd ima poslovođu, pri čemu svake godine, ukupno 70 stalno zaposlenih radika i mnogo sezonskih zavisi od umešnosti vinogradara.

- Lokacije su nam od Ćuprije do Preševa, najviše na 600 hektara u rejonu Tri Morave, pa u Leskovcu oko 400 hektara. U Preševu je na 30 hektara vinograd star tridesetak godina, a pojedinačni se kreću od 15 do 160 hektara gde uzgajamo 22 sorte. Najviše je rizlinga i šardonea, od crnih sorti merlo. Samo prokupca na špaliru imamo 50 hektara.

Kao najlepše u poslu Miljan izdvaja činjenicu da je svaka godina ista, a opet sasvim različita.

- Svi se procesi u proizvodnji grožđa znaju, ali koliko rezultat zavisi od čoveka, toliko i od vremena i prirode. Izazov je što sve radite kako treba pa opet na kraju ne znate šta ćete i kako dobiti. Nekada je dobro, a nekad možda i loše.

Miljan smatra da mu još uvek nedostaje iskustvo, tvrdi kako čovek mora da provede bar dvadesetak godina u vinogradu, u tom poslu, da bi se naučio.

- Jedini problem je što nikada ne može sve da se nauči iako biljku gledate svakoga dana kako raste i razvija se. Eto, taj izazov je najlepši.

Nikad ne može sve da se nauči, Milijan Đokić

A sorta koja ga najviše muči je sovinjon blan. Zahtevna, bujna, teško se kontroliše, nezgodna za uvlačenje.

- Ali i ti su problemi rešivi. S druge strane najzahvalniji je merlo. Možete ga koristiti za roze, za kvalitetna vina, vrhunska, da ga radite na razne načine što se rezidbe tiče. Za sve je klimatske uslove, mada mi naravno najbolje pozicije prema sorti biramo. I uglavnom je tlo svuda slično, gajnjača, nismo od onih koji imaju lozu na pesku.

Za posao vinogradara Miljan kaže da je zahtevan i naporan, gotovo bez pauze. Možda se predahne malo posle berbe, 15-20 dana, kad sledi opet priprema zemljišta, posle rezidba i ostalo. Tako je u Rubinu, kaže, za manje vinograde ne zna, nema ta iskustva.

- Velika prednost Rubina je što imamo više lokacija. Prokupac beremo sa pet-šest lokacija za vrhunsko vino, isto je za merlo na desetak njih. Bukvalno biramo kvalitet, ali organizaciono je to zahtevan posao jer su lokacije nekad međusobno udaljene po čitavoj Srbiji. Postoji služba koja se transportom bavi, ali nekada sredstva raznosimo čitav dan kako bi sutra mogli da radimo zaštitu. Onda se desi da jednu lokaciju udari grad, a neku drugu ne. I to je opet prednost.

Na ovako velikim prostranstvima neophodna je upotreba mehanizacije jer je ljudi za rad sve manje.

- Za jedan hektar potrebno je oko 60 radnika za sve što treba uraditi. Uz mehanizaciju se taj broj prepolovi i ka tome težimo. I pored toga vinograd se praktično još uvek održava manuelno, i najbolje će biti dok god je tako, nikad mašina neće moći da zameni ruku. Ali na velikim parcelama, mehanizacija je zbilja nezaobilazna.

A na pitanje kakva vina očekuju Srbiju ove godine, Miljan odgovara šalom koja se decenijama priča u Leskovcu:

- Kažu ljudi: „Kad je kukuruz dobar, te godine grožđe ne može biti.“

A kukuruza je ove godine preko svake mere! Ali, videćemo...

Foto: Ivna Čutura i arhiva