Zašto se Nova godina nazdravlja šampanjcem
- Tekst Redakcija Vino.rs
- Objavljeno u Vinske priče
-
Pre pedesetak godina bilo je potpuno normalno tokom novogodišnje noći za onaj najsrećniji trenutak otvoriti bocu penušavca Milion, Fruškogorski biser ili Bakarsku vodicu, bilo da živite u centru Beograda ili negde u ruralnim delovima Jugoslavije. Jednostavno, verovalo se da mehurići donose radost i dobro veselje.
Da li bi vas iznenadila činjenica da se u novogodišnjoj nedelji proda u svetu čak četvrtina ukupne godišnje proizvodnje penušavih pića? Ili, recimo to, da se samo u Americi oko ponoći 31. decembra popije 360 miliona čaša!
U naše doba širom sveta šampanjac povezujemo sa proslavama, osvajanjem titula, radnim pobedama jer se prosto čini kako je on samim pakovanjem, ritualom otvaranja od odvezivanja žičanog omota pa preko malo straha od prskanja i izletanja čepa, do oduševljenja što je sve prošlo kako treba, nekako egzotičniji i privlačniji od dobrog starog mirnog vina. Koliko puta smo samo gledali kao se razbija boca šampanjca o pramac broda pri porinuću ili kako se šampioni Formule 1 kupaju u mirisnoj vinskoj peni na pobedničkom postolju.
Ali, zašto se doček Nove godine proslavlja uz penušavac a ne uz neko mirno vino?
Priča iz 16. veka obznanjuje kako je na kraljevskim zabavama i drugim važnim proslavama većina evropskih aristokrata birala šampanjac kao skupo vino u kome su samo bogati mogli da uživaju, čime su dodatno ispunjavali sopstveni osećaj nadmoći nad prostim pukom kome je jedva kakvo kiselo vino bilo dostupno. Međutim, kako se tradicija ispijanja mehurića nastavljala a znanje širilo, sve je više ljudi kopiralo elitni ritual korišćenja šampanjca za proslavu. A kako je on i dalje bio skupo vino, kupovina se odvijala samo za veoma značajan trenutak kakav je proslava Nove godine.
Šampanjske su kuće bile dovoljno pametne i snalažljive da prepoznaju rastuću tendenciju uživanja u penušavcima te su je iskoristile kao vid ozbiljnog marketinga da poguraju prodaju oko važnih datuma u kalendaru. A jedan od takvih je svakako i doček Nove godine.
S duge strane Atlatnika u SAD se drže drugačije priče. Ta romansirana storija startuje negde sredinom 19. veka i kao da se naslanja na običaje iz Noći veštica (Halloween), ali za odrasle! Naime, lutanje gradskim ulicama u novogodišnjoj noći podrazumevalo je i da nasumice kucate na nečija vrata i očekujete da će vas pozvati na piće. Bila je to igra koju je igrao gost ali i prihvatao domaćin, jer nije bilo važno ni ko si, ni šta si. Uz zvuke kucanja na vrata unapred se očekivalo da domaćin ima poslastice i piće.
Tako se dešavalo da za novogodišnje veče čitave porodice kreću u obilazak komšiluka, pa su domaćini morali da budu dobro opskrbljeni za tu priliku. A jedno od najpopularnijih i najjeftinijih pića bio je koktel od šampanjca, gde nas najstariji recept iz sredine 19. veka upućuje da u penušavo vino treba usuti malo šećera i par kapi nekakve jake alkoholne gorčine (bitera). I tako su gosti u novogodišnjoj noći u SAD najčešće bili dočekivani nekakvim penušavcem.
Sve u svemu, u trenutku kada je šampanjac prestao da bude isključiva poslastica više klase, novogodišnje veče ga je strasno prigrlilo. A poente evropske i amerilčke priče spojile su se u jednoj krucijalnoj tačci, onoj ekonomskoj. |
