Tri udovice koje su stvorile moderni šampanjac
- Tekst Ališa Huberman
- Objavljeno u Vinske priče
-
U bogatoj istoriji šampanjca malo je poznato da su tri žene odigrale jednu od presudnih uloga za svetski uspeh ovih penušavih vina, te da im je zajednička strana bila i ta da su sve tri to uradile kao – udovice!
Barb-Nikol Ponsardin (Barbe-Nicole Ponsardin), poznata kao madam Ponsardin, izgradila je u 19. veku brend Veuve Clicquot nakon što joj je 1805. godine umro muž Fransoa Kliko, vlasnik tekstilne fabrike i vinograda u Šampanji. Imala je tada 27 godina i umesto da očajava preuzela je firmu u rasulu. Da bi je spasila pozjamila je pozamašnu sumu od tasta i počela da koristi reč udovica (veuve) gotovo kao prefiks u marketinške svrhe.
Kako se šampanjska pića u to vreme povezuju sa raskalašnim i razvratnim dvorskim zabavama, ovo veuve lako ulazi u uvo, postaje popularno, pa se pojavljuje dodatni broj proizvođača mehurića sa tom odrednicom, iako nisu imali nikakvu udovicu na čelu vinarije!
Barb-Nikol Ponsradin je za razliku od Napoleona uspela da osvoji Rusiju
Da bi što bolje upoznala procese u proizvodnji madam Kliko je četiri godine stažirala kod lokalnog vinara. U to vreme kreću i Napoleonovi ratovi s Rusijom, koja je u 19. veku bila jedno od glavnih tržišta za šampanjce a gde je do tada s penušavim vinima bio prisutan uglavnom samo Žan-Remi Moet (Jean-Rémy Moët). Videvši da su legalni kanali za izvoz vina u Rusiju prekinuti, Kliko baca sve na kocku i rizikujući da tovar propadne ili ga vojske zaplene, uspeva da prošvercuje nekoliko hiljada boca preko granica. Tri meseca kasnije Veuve Clicquot je najtraženija roba u Moskvi i Sankt Petersburgu, a Moet praktično potisnut u drugi plan na tom velikom tržištu.
No, možda najznačajniji pomak Barb-Nikol čini u tehnološkom pogledu. Nagla potreba za povećanom proizvodnjom bila je usporena dugim i osetljivim uklanjanjem taloga mrtvih kvasaca sa dna boca, neophodnog procesa u tradicionalnoj proizvodnji penušavaca. Po legendi, Barb-Nikol je predložila svojim podrumarima da uzmu kuhinjski sto, izbuše rupe u njemu i u njih zabodu naopako flaše kako bi talog umesto na dno otišao u vrh grlića odakle ga je bilo jednostavnije posle odstraniti. Ideja se pokazala genijalnom, postupak je znatno ubrzan i postao je standardan u proizvodnji šampanjaca do danas!
Druga udovica čije je ime ispisano zlatnim slovima u istoriji šampanjaca bila je Luiz Pomeri (Louise Pommery) koja je stupila na „šampanjsku scenu“ negde pred kraj životra madam Kliko, u drugoj polovini 19. veka. Kao dete studirala je u Engleskoj i dobila široko obrazovanje što nije bilo uobičajeno za devojke u tom vremenu.
Luiz Pomeri je na sahrani ispratilo oko 20.000 stanovnika Remsa
Po povratku u Francusku udala se za Aleksandra Pomerija (Alexandre Pommery) koji je s partnerom krenuo 1856. godine u obnovu svoje šampanjske vinske kuće Pommery. Međutim, dve godine kasnije Aleksandar umire a Luiz, uprkos tome što je imala petnaestogodišnjeg sina i tek nedavno rođeno drugo dete preuzima vinariju u svoje ruke.
Za početak rasprodaje sve druge biznise osim šampanjskog, zakupljuje 120 mini pećina (crayeres) u 19 kilometara dugom tunelu koji su gradili rimski legionari ispod Remsa, te unajmljuje umetnika Gustava Navleta da na zidovima pećine ukleše četiri metra dug reljef Bahusa u slavu vinu i hiljadama boca koje će ubuduće tu „odmarati“ u savršenim uslovima. Svesna da su tržište Rusije odavno uzurpirale kuće Moet i Clicquot okreće se u potpunosti ka engelskom tržištu.
Šampanjci su u to vreme bili izrazito slatki, pojedini čak i sa 300 grama rezidualnog šećera. Tolika slast nije bila po ukusu Engleza i to je bio glavni razlog zašto penušavih vina iz Šampanje nije bilo tamo u većoj količini. Da bi se to promenilo Luiz je morala da napravi drugačiji šampanjac. Kada je 1874. godine isporučila u London prvi kontigent svog svežeg, savršeno izbalansiranog šampanjca i svega nekoliko grama šećera britansko tržište ga je dočekalo raširenih ruku. Brut stil šampanjca je rođen!
Kada je umrla 1890. godine na njenom sprovodu je bilo oko 20.000 stanovnika Remsa, jasan pokazatelj koliko je ova udovica učinila za razvoj šampanjca i celokupne Šampanje.
Lili Bolindžer je otkrila kako da starim šampanjcima udahne dodatnu svežinu i kompleksnost
U 20. veku na vinsku scenu Šampanje stupa treća značajna žena, Lili Bolindžer (Lily Bollinger). Kada je 1941. godine preminuo njen suprug Žak, vlasnik brenda Bollinger Champagne, posao preuzima ona. Drugi svetski rat je uveliko trajao i jedino veliko dostupno tržište bilo je SAD. Lili kreće na tromesečnu marketinšku turneju od Njujorka do Los Anđelesa, promovišući svoja vina s izuzetnom uspehom. Njena popularnost je rasla do te mere da su je jedne novine u Čikagu proglasile „prvom damom Francuske“!
Na čelu firme ostaće do 1971. godine, ali pored proboja na tržište Amerike njen značaj za Šampanju ogleda se i u tome što je 1963. godine u svojim pogonima uvela da se u stara vina koja su dugo ležala na kvascima dodaje svež liker posle čega su odmah spremna za tržište. Tako je nastao čuveni Bollinger R.D. (recently disgorged, odnosno „nedavno degoržiran“) koji je doneo novi nivo kompleksnosti kod šampanjaca, efektan spoj svežine i kompleksnog tela dugo odležanog vina. Taj primer sledile su zatim i mnoge druge šampanjske kuće pa su na tržište stigla danas čuvena vina Dom Pérignon Plénitude, Krug Collection, Veuve Clicquot Cave Privée...
I na kraju, recimo još i to da osim što su sve tri udovice ostavile dubok trag u istoriji šampanjaca spaja ih i to da se nikada nisu – ponovo udale!
