Aja Jung

- U suštini, nikada ne uživam u postignutom, jer već u glavi imam novu ideju, a sa njom i mnoge probleme zbog kojih strepim. Kao igračica sam naučila da koncentracija treba da traje samo dok se ne prolomi aplauz na kraju predstave, a onda se misli i energija usmeravaju na onu sledeću koja mora biti bolja od prethodne. Zato ne postoji vreme za odmor ili uživanje. Dvanaest godina rovovske borbe je iza nas i verujem da ćemo jednom objaviti knjigu koja će otvoreno govoriti o svim teškoćama i preprekama koje su pratile svako festivalsko izdanje.

O čemu govorite?
- O komisijama koje su želele da nas ugase, o anonimnim i pretećim pismima, o pritiscima na ministre i donosioce odluka, o saplitanjima i omalovažavanjima svake vrste... Sve se u Srbiji može oprostiti, osim uspeha.

Ipak, Ministarstvo kulture zvanično podržava vaš festival, publika takođe, o čemu govori i oko 20.000 gledalaca ove godine, bilo vas je i ima vas u medijima...
- To govori da smo uspeli uprkos preprekama. Jer, nema sumnje da je Beogradski festival igre izrastao u svetski prepoznatljivu i uticajnu manifestaciju. To je festival koga poštuju i vole najpoznatiji koreografi i igrači, o kome rado piše domaća i svetska štampa, festival na kome su igrali Silvi Gilem, Mihail Barišnjikov, Hoze Karlos Martinez, Rasel Malifant ili Murad Merzuki, došli koreografi poput Kilijana, Ingera, Majoa, Verloka i Lajtfuta... Beogradski festival igre je činjenica! Nema tu nazad.

I šta sad s uspehom?
- Glavno pitanje sada je koliko je teško uvek prevazići ono što je već bilo i imati hrabrosti za ono što tek treba da stigne. Smatram da svaka festivalska edicija mora biti drugačija, snažnija, ubedljivija, da mora iznenaditi publiku. Ne smete se ponavljati, ne smete dozvoliti da vas uspeh uspava, ne smete raditi ono što ste već naučili i što vam dobro ide, već se uvek mora rizikovati i tražiti nemoguće. Vreme je da idemo dalje.

Da li to podrazumeva i odlazak iz Srbije?
- Rođena sam u Beogradu, iz koga Beograđani odlaze ili odumiru. Kao i mnogi urbani predstavnici moje generacije i ja bih volela da hodam po lepim i čistim trotoarima, da uživam u dobroj pozorišnoj ponudi, putujem jeftinim vozovima i avionima, jedem kvalitetnu hranu, omogućim svojoj deci dobre škole... Međutim, još sam ovde, nadam se i plivam s osmehom.

Neverovatno je do koje mere gladan i izmučen narod ume da uživa u detaljnim izveštajima sa masnih slava, preskupih rođendanskih žurki i egzotičnih putovanja kojekakvih bezvrednih likova

Kako se u Srbiji gleda na balet, profesionalne igrače, uopšte i na koji način to može da se poredi sa drugim državama?
- Balet je u ove krajeve stigao sa dobrim istorijskim zakašnjenjem, profesija baletskih igrača nikad nije bila dovoljno ili pravilno vrednovana, pa se tako ni današnji kvalitet rada i života igrača u našoj zemlji ne može porediti sa svetom. Ipak, vreme je za promene.

Koliko danas u Srbiji ima devojčica koje sanjaju da postanu balerine i kakvi su uslovi danas za to?
- Sigurno je da je estradizacija Srbije doprinela da sve manje ima onih koji sanjaju uz muziku Čajkovskog, a sve više onih koji vrckaju na arlaukanje pevaljki koje napadaju sa svih TV kanala. Neverovatno je do koje mere gladan i izmučen narod ume da uživa u detaljnim izveštajima sa masnih slava, preskupih rođendanskih žurki i egzotičnih putovanja kojekakvih bezvrednih likova, a koliko malo prostora ima za onu decu koja po nekoliko sati dnevno vežbaju balet, violinu, harfu… Želim da verujem da se stvari mogu promeniti.

Koliko u tom smislu može da pomogne Nacionalna fondacije za igru i Baletska škola koja je pre šest godina pokrenuta kao zajednički projekat Akademije Teatra milanske Skale i Nacionalne fondacije za igru?
- Iskustva su odlična. Konačno imamo svoj prostor u Kolarčevoj broj 3, što je sasvim nova dimenzija u radu. U pripremi je i naša treća baletska sala, pa ćemo uskoro pokrenuti i nove programe. Deca imaju mogućnost da rade s najboljim inostranim pedagozima, da se susretnu s inostranim koreografima, da putuju na takmičenja, seminare i audicije... Inostrana komisija svake godine ocenjuje našu decu, ali i našu školu. Pokušavamo da mlade igrače pripremimo za svetsku karijeru, i da im pruzimo svu podršku. Naša prva produkcija, balet „Prokleta avlija“ uskoro putuje u Novi Sad, Budvu i na Cetinje.

Kakva je budućnost baleta u Srbiji?
- Ista kao i za sve ostale profesije. Neizvesna i neperspektivna. Danas isto pitanje možete postaviti i novinarima, i lekarima, i arhitektama.

Nije jednostavno imati energiju Aje Jung

U ovogodišnjoj poruci za Međunarodni dan igre, slavni španski flamenko igrač Izrael Galvan poziva nas da se „dobro zabavimo, da svi zaigramo, kao što je to Bežar činio, da igramo u istom stilu, da igramo na muziku Ravelovog Bolera, da igramo zajedno”?
- Ta poruka slavi energiju igrača i snagu koju igra može imati ukoliko svi u istom trenutku zaigraju na istu muziku. Poruka svakako poziva i na zajedništvo, na napor svakog pojedinca da život na planeti učini lepšim i jednostavnijim, ali i poziv da prestanu ratovi i podele među ljudima. S pozicije nekoga ko deluje u oblasti umetničke igre u Srbiji, smatram da bi Galvanovu poruku trebalo čitati svakodnevno, dok ne shvatimo da se samo pozitivnom i aktikulisanom energijom postižu veliki rezultati.

Program BFI pomaže publici da se upozna s dešavanjima u svetu igre. Ko su bili vaši ovogodišnji favotiri?
- Verujem da su dolazak Karle Frači, baš kao i dolazak Jiržija Kilijana u Beograd, ono što će ostati u istoriji grada i festivala. Međutim, teško je izdvojiti predstavu ili gosta koji nije zavredeo ogroman aplauz i oduševljenje. Smatram da je bogatstvo i specifičnost Beogradskog festivala igre u tome što istovremeno predstavlja koreografe poput Antona Lakija i Sol Piko, uz autore poput Aleksandera Ekmana ili Johana Ingera. Most se prostire od tradicije i proverenog kvaliteta, do onoga što je popularno i u trendu, a zatim spaja i onu obalu s koje se nešto tek najavljuje kao tendencija ili pokušaj. To je komplikovan koncept za selektora, ali definitivno koncept kakav je naša publika toplo zagrlila, a svetska kritika nagradila.

Ne smete se ponavljati, ne smete dozvoliti da vas uspeh uspava, ne smete raditi ono što ste već naučili i što vam dobro ide, već se uvek mora rizikovati i tražiti nemoguće

Ko čini publiku vašeg festivala?
- Po istraživanju agencija, publika je srednjih i mlađih godina. Ono što smatram uspehom jeste da nećete videti iste ljude na predstavama koje su različite po senzibilitetu i estetici. Naime, publika prati najave, koristi internet da bi se informisala o autorima i predstavama, i tako određuje svoje favorite i prioritete u okviru programa. Verujem da je veliki uspeh neke manifestacije kada na njoj nema zalutalih, već je svako odabrao da gleda ono što je poželeo.

Ove godine ustanovili ste i nagradu „Jovan Ćirilov”, čiji je prvi dobitnik koreograf Jirži Kilijan. Šta je ideja iz te nagrade?
- Jovan Ćirilov bio je jedan od inicijatora i veliki prijatelj Beogradskog festivala igre, a nagrada koja nosi njegovo ime dodeljivaće se za najuzbudljiviji trenutak na festivalu, za nešto sasvim drugačije, ono nešto što bi Jovan svojom jedinstvenom ličnošću i senzibilitetom prepoznao kao senzacionalno i novo u okviru umetničke igre. Drago mi je da je žiri odlučio da upravo Jirži Kilijan bude prvi dobitnik, baš kao i da je Kilijan nagradu primio sa iskrenom zahvalnošću. Nije lako ovakve umetnike dovesti u Beograd, baš kao što i nije jednostavno dati nagradu koja nosi Jovanovo ime.

Estradizacija Srbije doprinela je da sve manje ima onih koji sanjaju uz muziku Čajkovskog, a sve više onih koji vrckaju na arlaukanje pevaljki koje napadaju sa svih TV kanala

Živeli ste u Grčkoj neko vreme. Koliko se vaš život tamo razlikovao od ovog u Beogradu?
- Jeste, i sve više osećam da mi nedostaje moje ostrvo. Na Krfu sam uživala u šetnjama, plivanju, posmatranju nekih malih rituala, kao i u običnim pričama sa ljudima koje izuzetno volim. To je grad u kome sam mnogo radila, ali se nikad nisam umarala, jer sam uvek imala taj osećaj da sam na godišnjem odmoru.

Kako izgleda vaš uobičajeni beogradski dan?
- Kada pokušam nekome da prepričam jedan svoj običan dan, najčešće stanem na sredini, jer primetim da se sagovornik umorio. Nije jednostavno imati energiju Aje Jung.

Da li izlazite po restoranima, koja su vaša omiljena mesta u gradu?
- Druga Piazza u Beton hali, restoran Zaplet na Vračaru i restoran Guli u Skadarliji. Te restorane drže moji drugari i tamo se osećam kao kod kuće.

Kakav je vaš odnos prema vinima?
- Volim crveno vino. Još ako se ispija na nekoj lepoj terasi u Toskani, onda sve ima smisla. Nisam od onih koji piju bez povoda. Pijem samo ako mi je lepo i ako želim da nazdravim nekom neponovljivom trenutku.

Da li ste probali neka srpska vina i koja?
- Jesam i verujem da je kvalitet vina kod nas poslednjih godina u velikom porastu. Sad već ima mnogo dobrih vinarija.

 Foto: Ivana Čutura