Slobodan Boba Živojinović

Boba se neposredno pred ovaj razgovor vratio sa suprotne strane zemljine kugle, gde je sa suprugom Brenom i čitavom porodicom proslavio 25 godina braka, ali i tačno pola veka od prvog izlaska na teniski teren i odigranog meča. Proslava je, kaže, krenula već u avionu i to uz velike količine šampanjca Dom Perignon, divan šlagvort za našu  priču o vinu i vinskim razmišljanjima tenisera koji je strast sa sportskih terena sada u veklikoj meri usmerio ka vinima i kuvanju.

Volite penušava vina?
- Volim, mada ne mogu da tvrdim da sam preveliki ljubitelj. Ali okej mi je sve od Kristala, preko Kruga pa nadalje.

Zbog čega ste odabrali baš roze za sopstvenu etiketu?
- Bila je dobra godina, zbog vreline leta krenulo je po principu: Hajde da napravimo neki roze. Nisam ulazio dublje u razmišljanje po pitanju belo, roze, crveno.

Vi ste se opredelili za sortu od koje će biti roze?
- Da, ali daleko je bitnije da smo mi prvi pre par godina krenuli s ovom tradicionalnom bojom rozea iz Provanse. Kod nas nije bila popularna, više su rozei išli na ružicu. Istina, Boža Aleksandrović je pravio nešto slično, ali je njegova nijansa bila tamnija, no sad imaju i oni takvo vino.

Volim tradiciju, ali Kalifornija i Amerika su napravile čudo. Ozbiljna vina i to ne samo belaKoja vina volite?
- Novi svet me je fascinirao. Tradicija jeste Francuska, Italija, volim tradiciju, ali Kalifornija i Amerika su napravile čudo. Ozbiljna vina i to ne samo bela. Čile i Argentina su takođe fenomenalni, pogotovo sa cenama, jer vino kao vino ne može da košta više od deset evra. Zna se koliko ide grožđa u bocu.

Kažu da je evro ipo grožđa u boci, a ostalo je priča?
- Upravo tako, priča. A onda imaš Chateau Margaux ili Petrus čija se boca prodaje za dve-tri hiljade dolara.

Jeste li kupili neku?
- Jesam, naravno!

Koliko ste uključeni u proces proizvodnje rozea Bobo?
- Više sam uključen u onaj drugi deo, konzumaciju. (smeh) Prijatelj i vlasnik vinarije Molovin, Aleksandar Vinčić Vinča, bio je pravi inicijator čitave te priče. Kasnije smo postali i kumovi, moj sin Stefan je krstio njegovog sina, a Vinča je izuzetno vredan čovek, poseduje Sremsku televiziju i možda je najveći proizvođač nektarina na ovim prostorima.

Lepo je imati etiketu sa svojim imenom, koliko vam to znači?
- Vino proizvedeno u količinama koje nisu masovna produkcija predstavlja čist hedonizam. Ne radi se znači ovde o nekim investicijama, parama, više je ljubav u pitanju. Ideja je da imaš tako nešto i da možeš to da ponudiš prijateljima, od srca. Takođe, vinari su specifični ljudi sa harizmom, tu njihovu harizmu i ono što poseduju oni praktično prenesu na vino. Kad probaš vino iz raznih vinarija, nije važno da li je belo, crveno, roze ili šampanjac. Jer vi u suštini probate mentalitet i harizmu čoveka koji to pravi. Čovek je zbilja onaj obavezni deo teroara.

Mislim da je Slovenija na ovim prostorima otišla najdalje i zbog neke tradicije i sve ostaloOd kad traje vaša zaljubljenost u vina?
- U vinu sam odavno. Spontano putujući po svetu i upoznavajući razne vinare tu gde sam odlazio, probajući ta neka vina, normalno je bilo... Ali, sam ulazak u svet vina... U početku sam mogao da pijem i Banatski rizling, bio mi je sasvim okej, onako, u Maderi, davno, kao klinac, kilo-kilo naručiš, pa je to bilo super. Pa špricer. Međutim, kad počneš i uđeš u taj svet, onda nema više nazad. Samo teraš napred u svakom pogledu. Ne možeš više da probaš bilo šta, kamoli da piješ.

Najbolje je krenuti odmah od dobrog vina?
- Kad tako kreneš, onda je vrlo teško piti neko lošije.

Nikad niste poželeli da imate svoj vinograd i vinariju?
- To je velika obaveza, a zbog nekih mojih putovanja, teško bi se održalo. Evo, sad sam bio u Majamiju, Zagrebu, išli na prodično putovanje. Tek smo se vratili, a već moram zbog jednog prijatelja u Sofiju, onda za Ameriku. Veoma je teško sve to uskladiti. Možda jednog dana, kad se još više smirim.

Vinari su specifični ljudi sa harizmom, tu njihovu harizmu i ono što poseduju oni praktično prenesu na vino.Znači li vam nešto činjenica da su Simčićeva vina prirodna?
Postoje li neka vina iz regiona da su vam privukla pažnju?
- Mislim da je Slovenija na ovim prostorima otišla najdalje i zbog neke tradicije i svega ostalog. Marijan Simčić mi je veliki prijatelj i ja sam taj koji je praktično njegova vina doneo u Srbiju. Upoznali smo se pre dvadesetak godina, često odlazim u Goriška brda kod njega, ali i kod Aleša Kristančiča u vinariju Movia.

- Biodinamička vina su postala veoma popularna. Često smo silazili u podrum sami, ostajali po čitavu noć (pokazuje nam video iz podruma vinarije Simčić, nazdravljaju porodično dok odjekuju glasni zvuci Breninih pesama). Marjan se dosta probio u Engleskoj sa vinima Opoka. On i Aleš (Movia) prvi su krenuli na ovim prostorima s tom pričom o prirodnim vinima i tu njihovu tehnologiju preneli drugima. Čak su i ovde u Srbiji radili s nekim vinarima i u Hrvatskoj i baš su dosta napredovali u međuvremenu.

Kako vam izgleda današnja vinska scena Srbije?
- Mislim da je kod nas poslednjih godina trend vina i tehnologije dosta napredovao. Amerika je danas najveće tržište, ali tamo je toliki trend vina da je opala prodaja piva! Otvaraju se ogromne prodavnice, Total Wine grupacija na dve-tri hiljade kvadrata ima strašno mnogo vina sa svih strana sveta i pritom cene koje su apsolutno korektne.

Jeste li nekad nekome odneli na poklon neko srpsko vino?
- Bobo Rose... (smeh)

Poznajete li nekog od naših vinara i da vam je neka vinarija posebno zanimljiva?
- Znam ih sve, ali smo u poslednjih nekoliko godina više opredeljeni za Molovin.

Da li ste obišli najpoznatije vinske regione sveta?
- Planiram već nekoliko godina da obiđem dolinu Napa, ali zbilja nisam stigao. Moj sin Filip je bio u Los Anđelesu i bila je tu neka varijata da zajedno obiđemo vinarije u toj čuvenoj vinorodnoj dolini, ali je sve ostalo na tome. Velika želja mi je i da odem u Mendozu. Tamo ljudi vinsku priču potpuno drugačije doživljavaju, sve je fešta, veselje. Ali i naši se vinari u regionu i šire lepo druže, donesu svoja vina, sednu, otvaraju se boce, magnumi, ove-one etikete. Kod Aleša (Kristijančića) smo jedne godine bili i zaseli malo duže. Potom smo sišli u podrum i on je otvarao neka vina iz pedesetih godina! Kad neko otvori nešto tako... Na Pagu smo bili kod Boškinca, on ima dobro crveno vino, jedno od najboljih.

Preferirate crvena?
- Crveno vino je crveno vino.

Ima li neko koje vam je baš, baš?
- Bobo Rose (smeh)... Pričali smo nešto u vezi izvoza za Ameriku. Imamo problem da naša vina nisu jeftina, pa sve ide malo teže. Makedonci su recimo tamo u SAD napravili prelepu priču, svi su se udružili: Stobi, Tikveš, drugi veliki, radili su neki „vajn testing“ i promociju nedavno u hotelu St. Rigis u Majamiju. Jednostavno, udružili se, podelili troškove i nastupaju pod etiketom Makedonska vina. Kao pojedinac ne možeš, ali kao grupacija da. Srpsko vinarstvo ide u dobrom pravcu, ali naši vinari moraju da shvate da samo udruženi možemo zaista napred u svet. Ako to shvata moj dobar prijatelj Sveta Janevski, vlasnik Tikveša, verovatno možemo i mi.

Imate li vinski podrum s vinima koja čuvate?
- Upravo sam ga pravio ispod kuće, međutim nisam završio, nije bilo vremena. Sići ćemo u njega neki drugi put.

 Možemo li se nadati još nekoj novoj etiketi Bobo brenda?
- Mislim da ćemo ići u tom pravcu, ali kakvo vino to još nije vreme da se priča.

Foto: Ivana Čutura