Sergej Trifunović

„Izvini, kako beše ime? Ne pamtim imena uopšte“: upitao me je dok smo sedali za besprekorno namešten sto u „Zapletu“.

Primećujem da njegova fatalna privlačnost nije izgubila ni zerice, nema šanse da se ikoja ženska glava ne okrene u pravcu našeg stola uprkos veoma diskretnom osvetljenju.

U poslednje vreme štampa nam se dosta uzbudila već pri samom pomenu njegovog imena. Nije ni čudo, gde god se pojavi, poput uragana podigne kuće, kola, krave... svašta sa zemljice. Ovog puta podigao je oblak uzavrelih nacional-patriotskih strasti noseći u Sarajevu na premijeri filma „Montevideo, Bog te video“ majicu sa likom generala Jovana Divjaka, koga Srbija tereti za ratne zločine, a koji je u to vreme čekao u Austriji odluku o ekstradiciji.

Od kad sam odlučio da pokušam da napravimo ovaj razgovor, obratio sam više pažnje na tvoje javne istupe i čini mi se kao da u tebi raste, ključa neki bes. Grešim?
- Da ovaj razgovor vodimo pre deceniju, to bi bila veoma tačna konstratacija. Ovako, bes u meni se sada smanjuje. Imam 38 godina i srazmerno tim godinama već mi je jasno da pod: a) neću moći da promenim svet ni na koji način; b) moći ću da promenim vrlo malo toga, možda samo u svom mikrokosmosu; c) moći ću da promenim samo sebe, ali i to je neki pomak. To je ono što ti donose godine. Tako da nema potrebe za besom, jer je bes samo bespotrebno pražnjenje energije. Što ne znači da se predajem.

„Domovina se zaista brani lepotom, a ne
prebijanjem pedera po glavnom gradu,
kopanjem očiju svima koji su protiv
nas jer nisu sa nama“

Znači, ništa od menjanja sveta?
- Paradoksalno, ali i dalje ne odustajem od toga da menjam svet. Pričam ono što mislim da treba da se govori. Što kaže mitropolit Antonije Blum: „Neke istine su toliko velike da zaslužuju da se stalno ponavljaju“. Moramo ih ponavljati samom sebi ako ništa drugo.

Čime se rukovodiš u tome?
- Trudim se da zadovoljim ono primarno, neprestano se resetujem i vraćam na to da ne izgubim dete u sebi, vezu sa esencijalnim i čistim u mom biću. Vraćam se na to šta sam bio pre 20-30 godina, šta sam imao u glavi, šta sam osećao, kako sam doživljavao svet, boje... I trudim se da ne gubim te veze. Prvo je i osnovno pravilo da sebe učiniš srećnom osobom, da budeš srećan čovek. Onda imaš šanse i nekog drugog da usrećiš, možda napraviš i odgajiš neku srećnu decu.

Ja sam rođen šezdesete godine u centru Beograda i odgajili su me na nekoj navodnoj rečenici Mao Ce Dunga koja je glasil otprilike: „Sve je sranje osim pišanja...“

- ...a i pišanje je sranje kad se piša uz vetar! Vidiš, meni je ta rečenica poznata kao Senekina. Možda je neka grčko-kineska veza?

S druge strane ti si, recimo, nekako hrišćanski orjentisan?
- Ne mogu da kažem da sam hrišćanski orjentisan, pa ni da sam religiozan, jer je religija za mene socijalni pojam. Nešto što te svrstava u fioku, kao kad vidiš u bilo kojim dnevnim novinama pored mog imena napomenu „kontroverzni glumac“. To je samo pokušaj ljudi da te na neki način svrstaju u neku fioku, potreba pogrešnih i jako ograničenih medija. Tako je i sa religijom, to je samo potreba da nešto postoji.

Pa, jel’ postoji?
- Što kaže moja profesorka psihologije: možda postoji Bog kao meta princip, štagod, čika s bradom. Ali sam siguran, s obzirom na to da su i Einstein i Pascal i Newton, svi ti veliki ljudi koji su se bavili prirodnim naukama i svojim matematičkim formulama došli do toga da iza svih tih formula, što kaže Einstein, postoji velika neobjašnjiva sila „koju ne znam kako objasniti matematičkim putem“.

Kako objasniti zašto ta „sila“  deli ljude?
- Ljudi su to nazvali kako su nazvali: neki su mu dali ovaj oblik, neki drugi onaj oblik, onda su se na Ekumenskom saboru 1054. godine pocepala na ovaj i onaj oblik... Čime ulazimo u sukob ljudi koji veruju u istog Isusa Hrista ili Jezusa Krista i poklaše se oko toga u narednih hiljadu godina. A isti je Bog. Znači, oni su se poklali oko forme doživljavanja istog Boga i ostavili nam u amanet, ljudima koji hodamo zemljom današnjom, da ma koliko bili pametni, obrazovani, široki, na bilo koji način govorimo: „eh, ti katolici...“, ili „eh, pravoslavci ...“, ili „pih muslimani“. Što reče jedan moj prijatelj musliman iz Sarajeva: „Ma isti je frajer, bolan!“ Najbolja definicija koju sam čuo. Šta god bilo, isti je frajer. Ovakav ili onakav, bitno je poštovati ga, poštovati prirodu, prirodne zakone, život na Zemlji u svakom obliku, životinje, insekte, bilje. Prosto, poštovati! To je već ispunjenje tih deset zapovesti, ili koliko god da ih ima ili kakve god bile. Sve su to samo različite forme i što Bećković kaže: „Čovek im je samo ime dao“.

Ima li ta tvoja priča neke veze sa tom majicom koju si nosio u Sarajevu?
- Tu se opet vraćamo na priču o Bogu o kome ništa ne znam, ali ima jedna dobra priča o Andreju Tarkovskom, kad je veliki reditelj i umetnik dok je još bio mali pitao svog oca Arsenija, koji je bio pesnik, da li Bog postoji, a ovaj odgovara: Za onoga ko veruje postoji, za onoga drugoga ne!

Pretpostavljam da se tu negde krije i odgovor na pitanje!
- Vrlo je jednostavno: ono si što radiš, jedeš, u šta veruješ. Ono si što ti izlazi na usta.

Dobro i... Šta je Sergej Trifunović u toj epizodi sa majicom? Gde si ti: na slici na grudim, ma šta bilo na njoj, na „markici“ iza vrata koja pokazuje firmu koju nosiš, i što je danas očigledno na ceni, ili negde između?
- Evo, radimo istu grešku kao mediji sa bilo kojom javnom ličnošću, ili javnim WC-om, svejedno. Pokušavamo da ga stavimo u folder, a to je, jel' da - nemoguće. Apsolutno ništa ne može da se generalizuje i globalizuje. Ako gledaš markicu, onda si na markici. Ono si što ti izabereš da budeš i u tom smislu svako je kovač svoje sreće. Sve je individualno.

Zašto si izabrao ulogu u „Srpskom filmu“ i kakav je trag, tako da kažem, to ostavilo na tebe, na srpski film, mislim kinematografiju, uopšte?
- Somnabulna je stvar u pitanju. Taj film, „Srpski film“, na neki način je zaokret u mojoj karijeri, mrzim tu reč, u smilu da sam uradio nešto što nikad u životu nisam. Skok s motkom, što bi rekao Nebojša Glogovac. Ili još preciznije - nekontrolisani skok na glavu, u prazan bazen, možda, nemam pojma. S druge strane, on ti ne donosi ništa zato što u ovoj zemlji nemaš relevantnu filmsku publiku, kritiku, relevantnu filmsku industriju koja može da te iz tog pravca odvede nekud dalje. Ovo je lonely planet prepušten sebi. Taj film je uz neku stidljivu reklamnu kampanju videlo pet hiljada ljudi u bisokopima, a 95 hiljada ga je ispljuvalo ne videvši ga, a na osnovu trejlera od četiri minuta.

Šta misliš zašto je to tako?
- Gomila se uplašila pa nije htela da ga vidi, dok su ga neki stvarno videli, ali sve u svemu jako mali broj je rekao da mu se dopada, a još manji je ukapirao šta je pisac hteo da kaže.

OK, ti si pretpostavljam ukapirao, jer valjda ne bi igrao u njemu da nije tako. Ali, šta misliš kako su drugi doživeli taj film?
- Teško je podvući neki zaključak. Sreo sam jednu ribu u Hrvatskoj koja mi je rekla: „Sinoć sam gledala četvrti put film i jako mi se...“ Čekaj! Gledala si „Srpski film“ četiri puta!? Pa ja sam uspeo da ga odgledam samo jednom! Da, da, kaže mi i krene u analizu. Veoma lepa, mlada žena, pametna, na mestu, koreograf po vokaciji. Fascinirala me viđenjem filma, videla je ono što ja nisam video. Ispričala mi stvari. Rekoh, okej, to jeste metafora, sve se događa „pet minuta ispred“, film je upozorenje, elektro šok terapija za naše društvo koje definitivno srlja u svašta, ali to što je ona videla je stvarno frapantno. Opet, gomila ljudi koja je gledala film dala je opservaciju koja je meni lično za povraćanje.

(U tom trenutku konobar ispred mene stavlja porciju piletine na zrnima pasulja koja izgleda fantastično i predstavlja nam specijalitet: piletina iz vakuuma. „Iz gornjeg vakuma il' iz donjeg“, ubacuje Sergej šaku smeha i nastavlja...)

- Meni je taj film dokazao nešto što sam oduvek znao i borio se protiv toga. Isto što mi je dokazao i potonji slučaj sa majicom, a to je da, kao i ovo pile u tvom tanjiru, i dalje živimo u jednoj vakumiranoj sredini u kojoj se ništa neće promeniti na bolje jer se naša perspektiva neće promeniti na bolje. U terminologiji brkamo patriotizam sa svim drugim, jer domovina se zaista brani lepotom, a ne prebijanjem pedera po glavnom gradu, kopanjem očiju svima koji su protiv nas jer nisu sa nama. To je ta neka izdrkanost Srba koji su sami na svetu protiv svih i zapravo ne kapiraju da će morati da se asimiliraju sa svetom i na kraju biti primorani da ponude svoje dobre strane, a ne samo ponosnu sujetnu izdrkanost o tome kako su oni Srbi i šta to uopšte znači. Šta znači to „Srpski film“? Pa to je realnost koja se dešava u Srbiji. Zove me u tri izjutra prijatelj iz Kana, ljut nakon što je odgledao film i kaže: pa dobro majku mu, jel' pička kod nas košta deset evra? Kažem - košta! Šta, jel' ti ne znaš, pa košta i manje, o čemu pričamo? Te neke stvari mi jednostavno nećemo da vidimo, kao što nećemo da vidimo da nas je na popisu ’91. bilo devet miliona, a sad nas je dva miliona manje. Kad su to vanzemaljci oteli ta dva miliona, uopšte mi nije jasno? Imamo belu kugu najjaču u Evropi, starosni prosek 41 godinu, što je poražavajuće, šuplji na sve strane. I nažalost tu nije tačka. Ima ih još dve posle ove. Naš način borbe je i dalje kao za vreme Slobe: potpišite...neću...zašto...zato što smo ponosni, jebaćemo vam majku...bombardovaćemo vas...bombardujte, zabole me, neću da potpišem...gospodine potpišite...neću, bombardujte...dobro, nećemo vas sutra bombardovati ali hoćemo u ponedeljak... Bombardujte kad ’oćete, nema problema. Onda krene bombardovanje. Snage zla nas bombarduju u petak, jebaćemo im...subota, nedelja...dva meseca kasnije...rešio sam ipak da potpišem jer mislim da nema smisla da... Pa čekaj! Mogao si odmah, nije moralo da izgine toliko i toliko ljudi. To je taj modus ponašanja koji je i danas ostao isti.

Pretpostavljam da je „Srpski film“ trebalo da bude odraz nacije u ogledalu koji odudara od zvanično zamišljene slike.
- Ta egzibicija da se pogleda čovek u ogledalo i pljune sebe u oči i kaže ovakav sam ili onakav sam, jedino je nešto što može da te vodi dalje. A mi Srbi, egomanijaci kakvi jesmo, nismo baš podložni samokritici bilo koje vrste. Kod nas je sve ili-ili, nema sredine. Neko je obožavana osoba, pa kad snimi „Srpski film“, onda je Satana.

Šta je po tebi glavni problem sa „slikom u ogledalu“?
- Patimo od kompleksa malih nacija. Srbija je seljačka, poljoprivredna, agrarna zemlja gde polja zvrje prazna. Svi beže u grad, niko neće lopatu da uzme u ruke. Mačva je veća žitnica od Vojvodine, a kolika je tek Vojvodina. Čitam da Kostić (Miodrag Kostić, vlasnik MK grupe) kaže kako samo od poljoprivrede možemo da imamo 25 milijardi, ali treba neko da uzme pijuk i kopa. A neće niko. Znali smo da imamo potencijal u vinima, pa smo konačno počeli da proizvodimo vina i to dobra vina. Znači, samo mora neko dobro da zasuče rukave i da se oznoji. To je poenta.

Župljanka 2009, Vinarium

U Zapletu vole da ponude originalne, autohtone domaće sorte vina. Župljanka 2009, vinarije Vinarium iz Banoštora, izrazito je osvežavajuće vino, sa zelenkasto-žućkastim nijansama boje koja to unapred nagoveštava. Ova domaća tvorevina iz dalekih šezdesetih iznedrena je na Novosadskom institutu kao rezultat ukršatanja dve crvene sorte, prokupca i crnog burgundca. Izraziti ukus grožđa uz upečatljive plemenite kiseline i jakih 13% alkohola divno parira čak i jačem mesu nego što je riba, a uz tvrdi sir dozvoljava i lagano „pregrevanje“, stepen-dva iznad preporučene zone 9 - 13 stepeni C.

Nenad Jezdić gradi destileriju alkohola, neke kolege prelaze u hotelijere, neki otvaraju restorane, kafiće... Razmišljaš li o nekoj takvoj budućnosti?
- Nenad pravi odlične rakije, Đuričko ih drži u svom lokalu. Ali, ja nemam ideju da pravim rakiju ili vino, to me ne zanima.

Da li je gorak glumački hleb?
- Nema gorkog hleba, samo tuđi hleb je gorak. Najteže je brojati tuđe pare i jesti tuđi hleb. Što si sam zaradio, nema ništa slađe na svetu.

Svejedno ti je gde živiš ili je bitno samo s kim živiš?
- Nije mi svejedno.