Vanja Bulić

vanja-bulic-02

Malo je onih koji će vam sa toliko uverljivosti pričati o svetskim zaverama, tajnim društvima, beogradskom podzemlju, političarima ili estradi kao što je to slučaj sa Vanjom Bulićem, novinarom, piscem i autorom kultnog TV serijala „Crni biseri“. Nije čudo da su onda u razgovor ušli i Dragan Bjelogrlić, Žarko Laušević, Dobrica Ćosić, Arkan, major Veselin Šljivančanin, Lepa Brena i – Medvedev!

Vredelo je doći krajem februara na promociju knjige „Simeonov pečat“ Vanje Bulića u hotelu Slavija i videti sve te ljude koji pokušavaju od autora da saznaju još nešto o romanu u čijem je fokusu nemilosrdni rat tajnih službi na još vrućem zgarištu i ruševinama onoga što je ostalo posle katastrofalnog požara najveće srpske svetinje na Atosu, manastira Hilandar.

„Zanimljivo da mi najviše prilaze žene, zahvaljuju se na knjizi jer je to bio jedini način da upoznaju i shvate ustrojstvo života na neprikosnoveno muškom tlu Hilandara,“ kaže Vanja, nekadašnji roker a još uvek strasni odbojkaš i igrač preferansa, novinar, urednik, književnik, voditelj, scenarista, otac troje dece po sistemu 1 + 2 (sinovi blizanci)!

vanja-bulic-04

Za ovog Durmitorca, rođenog 17. jula 1947. godine u Kumanovu, teško je pronaći pravi okvir delovanja. Kultna TV emisija „Crni biseri“ učinila ga je poznatim TV licem i stručnjakom za podzemlje, pre toga bio je novinar i urednik nekada uticajnog magazina Duga, autor je scenarija za tri TV serije i film „Drugo stanje“, te koscenarista izuzetno uspešnog filma „Lepa sela lepo gore“, a uz zbirke priča „Kako sam gajio blizance“, „Sto bisera“ i još nekoliko romana, sada se uz njegovo ime može vezati i odrednica – bestseler pisac! Jer, „Simeonov pečat“ upravo je to, roman koji su odmah počeli da porede sa „Da Vinčijevim kodom“, pa ne bi trebalo da iznenadi ako se uskoro pojavi i filmska verzija.

- Baš sam se čuo sa Draganom Bjelogrlićem, lako bi to uradili. Luštica iznad Boke može da glumi okolinu Hilandara, a sve ostalo bi se snimalo na Kalemegdanu, kaže dok od svih carskih đakonija u Zapletu naručuje najjednostavniju porciju – škembića! Najjednostavniju ili apsolutni vrh, zavisi iz kog ugla posmatrate, baš kakav je i Vanja Bulić u svetu novinarstva  –  sa obe strane društvene medalje!

Od izvanrednog prijema kod čitalaca, Vanju daleko više raduje činjenica da je nedavno ozvaničio 40 godina staža i ne mora više da razmišlja o stalnom radnom vremenu, te može da se posveti onome što najviše voli – pisanju.

- Već sam počeo da pišem nastavak koji ću objaviti dogodine. Biće to mešavina monaškog života o kome se malo zna i neke zavere. Tražim neku tajnu koja nije samo u religioznom smislu već i materijalnom, jer samo ta druga konotacija privlači ljude da čitaju.

vanja-bulic-09

Knjiga ima jasne aluzije na novi Svetski poredak kome je pravoslavlje trn u oku. Takođe, iza svega se krija neka filozofska poruka, čak i naslovi glava su neobični, samo po jedna reč. Počinješ poglavljem „Vatra“, a završavaš pojmom „Istina“, baš kao što sve u vatri nastaje, vatra sve prečišćava, sve istine na kraju izađu na videlo?

- U svakom poglavlju reč je vezivno tkivo, kao neki simbol. Šta je vino, potkovica, krv… „Simeonov pečat“ samo je navlaka da ljudi počnu da čitaju, a unutra se kriju daleko ozbiljnije, militantne teme. Mi živimo naše male živote, čuvamo svoje porodice, decu, a ne shvatamo da svetom upravlja samo nekoliko bogatih ljudi. Ili dvesta njih. I oni pripremaju neku vladu u senci uz koju će naravno ići i Nova svetska crkva. Ko će tu biti glavni? Moje rešenje je vezano uz najveća naučna dostignuća, koja su možda još daleko, ali ti koji planiraju novi poredak i ne računaju na kratke staze, verovatno tražeći usput serum večnog života.

Pre dve godine sretnem monaha iz Hilandara u Knez Mihajlovoj, pitam ga otkud on u Beogradu? Kaže mi da svake dve nedelje dolazi u Patrijaršiju, a potom ide u Moskvu, i na obe adrese nosi cd-ove na kojima su prepisi hilandarskih knjiga i da se to ubrzano radi jer će Sveta gora potonuti 2012. godine. On tvrdi da oni to zasigurno znaju i spremni su za taj dan, ali žele da sačuvaju vekovnu mudrost na diskovima za buduća pokolenja. Znaš li za to, je li to neka legenda?

- To zaista rade tamo, prepisuju. Inače, postoji više verzija kako će Hilandar potonuti. Prva, kad nestane loza Svetog Simeona koja  izrasta iz njegovog groba. Drugo, kad žute zmije prođu Svetom gorom, a kad gledaš odozgo sa Atosa, neasfaltirani, izlokani blatnjavi žuti putevi, baš kao zmije plaze čitavim poluostrvom. Međutim, savremeni teolozi tvrde da „potonuti“ znači potonuti u prljavštinu savremene civilizacije i da je to jedino što će se eventualno desiti. Ali na pomen Moskve, na Hilandaru nećeš naći kartu Srbije već Sovjetskog Saveza. Na buradima u podrumu su slike Putina, Medvedeva, naših starih vladara i - Karadžića i Mladića!

Tajna hilandarskog vina

Vanja veoma voli vino. Čak belo nešto više, ali pošto ima problema sa grlom, a u restoranima ga služe rashlađeno, rado se opredeljuje za crveno pod uslovom da ne sladi. Priznaje da je u društvu ranije rado pio špricer od Banatskog rizlinga.
- U vinu stvarno uživam, ali su cene kod nas preterane. Za dobro vino treba da imaš dobro voće, čiste sudove i nekoga ko poznaje tehnologiju. Ljudi pričaju o tajnama. Nema tajne! Sve je u knjigama, ako pratiš priču, dobiješ sjajno vino. Na Hilandaru sam pio zaista fantastično vino. Ljudi ne znaju da je tamo glavne vinograde postavio Dobrica Ćosić pedesetih godina. On je inače kalemar iz Velike Drenove gde je završio poljoprivrednu školu i fantastičan je posao odradio na Svetoj gori. Sve izgleda pod konac. A u podrumu je Zoran, podrumar, bivše vojno lice. Radio je u vojnoj fabrici Sloboda u Čačku pre nego su je bombe urušile. U vinogradima rade ljudi, kalemari na ugovor ili samo za hranu, uglavnom iz sela oko Svilajnca. Prave i rakiju koja je ista kao ona grčka, ali na kraju dodaju crvenog luka i ječma pa se razlikuje od cipure. Zanimljivo je i večerati tamo. Na stolu je uvek vino zbog gostiju, a koristi se i kao dodatna energetska bomba. Vino se prodaje, divno je penušavo, crveno. Bure je od 18.000 litara i tečnost izlazi pod velikim pritiskom pa boca bude do pola puna pene. Može se desiti i da vam poklone, ali nikako više od dva litra. A dole u podrumu, koji je najstarija prostorija na Hilandaru, vrata su iskrzana pa probijaju sunčevi zraci i isparenja su tolika, da oko glave non-stop neka izmaglica cvenkasta, pa ja pitam kuma i sina: da li vam izgledam kao svetac?

Interesovanje za „Simeonov pečat“ u ovom trenutku nadmašuje samo pisana ispovest Žarka Lauševića. Na neki način, Žarko je uz enormnu umetničku vrednost priložio biografiji i nešto što bi ga dovelo kod tebe u legendarnu emisiju „Crni biseri“. Kakav bi bio tvoj stav kad bi ste se sreli pred kamerama?

- Moj je utisak da ovde nije reč o literarnim vrednostima, niti o Žarkovoj potrebi da napiše takvu knjigu, već o nečem sasvim drugom: to je najlekovitija knjiga u poslednjih dvadeset godina kod nas. Gde god se krene u razgovor o njoj, ljudi jednostavno počnu da preispituju sopstvena moralna shvatanja i šta bi oni uradili u sličnoj situaciji. Doživeo sam na sto mesta da pojedinci toliko zapene „ja bi ga, da moje dete neko...“ i svi pričaju šta bi im oni uradili. I to je najveći uspeh te knjige, što ih Žarko prosto tera da razmisle šta bi oni uradili u ovo suludo vreme kad se svašta događa, kad sediš negde, a on te odande pita: šta me gledaš!

I šta bi ti uradio?

- Ja tu Žarkovu priču mogu da objasnim iz ugla posmatranja Crnogorca, kad si popularan u nekoj sredini, pa potom uđeš u kafić i pitaš: kakva je ovo graja? Nema, tu si stavio prst u oko, onoooliki. Ali tu ima i jedna druga priča, priča o svim popularnim ljudima i onima koji su dostigli vrhunac. Kako može da ti se desi, kad poveruješ da si Bogomdan, i neka se niko ne ljuti jer to se svakom dogodilo, postoji taj stoti delić sekunde kad pomisliš da ti je sve dozvoljeno. U tom deliću ti reševaš i svoj i neke tuđe živote i to bez obzira da li se posle kaješ i preispituješ tasove vage pravde. To se njemu dogodilo jer je ipak ispalio 13 metaka u ljude koji su bežali. Ne branim ih uopšte, siledžije sa svojih dvadesetak godina, ali po tom principu, koliko bi nas ostalo sad u ovom gradu, stotinak? Ko od nas nije bio negde provociran, vučen za nos ili uho. Čijoj ženi se nije dobacilo, pa kad bi sad svi poskakali... Zato je ta knjiga lekovita i ko je nije pročitao, treba to da uradi i razmisli šta bi u tom slučaju. S druge strane, ne znam koliko su samo deklarativni svi ti ljudi koji kažu da bi postupili isto kao on. Koliko bi nas onda ostalo? I kad se to ipak dogodi, taj stoti deo sekunde, treba prelomiti jer nismo to samo mi, već i naše porodice. Eto, Žarko ima četvoro dece, zar ne? A jedan od ožalošćenih očeva mu je na suđenju rekao: „Ubiću ti sina, al’ ne sad, nego kad bude imao godina k’o moje dete koje si ubio!“

A šta bi sa onim – ljudski je praštati?

- Lepo je to reći, ali stavi se u kožu tog oca čije je dete. O praštanju postoji više kategorija, kad je i šta je učinjeno. Hrišćanski je i treba praštati i ja sam da ti ljudi sednu i pozovu Žarka i da se dogovore, i… Evo, ispričaću nešto što nikome nisam. I ja sam bio u istoj takvoj situaciji. Moj otac je na Durmitoru bio na partizanskoj strani, na strani Šljivančana, a i na drugoj su strani bili isto Šljivančani. Četa u kojoj je bio tata ubila je jednog istaknutog predstavnika ovih na četničkoj. Jednostavno, došlo je do neke zabune, neko je dao neki znak i pucali su iako nije trebalo da se puca. Tako sam ja bio pod krvnom osvetom veoma dugo. Kad god bih išao u Crnu Goru i na Durmitor braća su me posebno čuvala.

Kako ste se na kraju nagodili?

- Meni su pričali da je majka od tog ubijenog tražila da se nešto uradi, međutim kad je ona umrla, a imala je četiri sina, zvali su nas i zaklano je jagnje. Svi smo zajedno sedeli, jeli i znali za šta je taj ručak, a niko nije pomenuo. To je bilo negde 1965-66. godine i mada su mi rođaci, bio je to zaista veliki gest. Čak me je kasnije jedan od tih ljudi i zvao u svoju kuću da mu budem gost i rado sam otišao bez straha, jer znam koliko su to duboko moralni ljudi. Da me ne shvatite pogrešno, praštanje mora da postoji. I Albanci su duboko moralni ljudi, kad daju besu, drže je, i isto tako sednu, i oproste.

vanja-bulic-08Priča o besi stoji i danas?

- Stoji. Posebno po selima, ali kod njih je nešto drugo. To je priča o istinskoj patrijarhalnoj porodici koju će da razbije, znaš šta? Droga! Za njih sad kao dileri rade deca. Pričao mi je Marko Nicović koji je bio direktor jedne od svetskih asocijacija za borbu protiv narkotika i terorizma, kako oni kao glavne kurire koriste decu do dvanaest godina, koju moraš da pustiš iako ih uhvatiš. Što je posebno teško. I tako se lagano rastura taj pojam patrijarhalne porodice, do kraja.

Jesi li ti vernik?

- Teško je objasniti. Otac je bio vojno lice, bivši golootočanin. Opet, svi koji znaju bar malo o tome šta je Durmitor, znaće da je tamo malo od religije zašlo, ljudi su tamo i dalje pagani. Tek je moja generacija rekonstruisala crkvu gore, pa kad im je patrijarh Pavle bio na osvećenju 1985. došlo je samo petnaestak ljudi jer su svi kosili u to doba. „Pa što ne dođete, eto patrijarha?“ - pitaju ih, a oni će: „Do'će jopet Pajo…kosi se“. A ja sam neko ko se u pedesetoj krstio, da ne bi deci problem pravio. Moj stariji sin Dušan je iščitao sve važnije religijske knjige, radio diplomski na temu monoteističke religije. Ja nisam sve to izučio, ali duboko razumem sve te religije i poštujem svačiju potrebu da bude u religiji. Ne mogu reći da sam vernik ali pripadam pravoslavnoj veri i poštujem je. I baš zato nisam neko ko bi često išao na Hilandar pošto sam ušao u suštinu ljudi tamo. I nije sve tako idealno kako zamišljamo. Ipak su to sve samo ljudi. A mnogi od njih tamo samo peru svoje biografije.

Ljut na crkvu

Napominješ da ništa ne bi bilo od knjige bez jeromonaha Onufrija Hilandarca koji je dao korisne primedbe i predloge. Kakve su bile kritike?
- Onufrije je bio na Hilandaru, završio je Bogoslovski fakultet u Solunu i sad je u manastiru Sarinac između Jagodine i Kragujevca. Jedan je od onih koje su bratski monasi na lep način - slomili, da ne objašnjavam na koji način i zašto. Mnogo je uradio za Sarinac, a ja nisam želeo nijednu grešku kad je religija u pitanju pa sam mu slao sve verzije teksta da ispravlja. Na Hilandaru sam merio sve stope i korake kuda će se kretati junaci radi opisa kako prodire sunce, kad se drmaju lusteri, da sve bude autentično. Jedinu primedbu koju mi je dao je o ključu u komodi koji se okreće naopačke, kaže: ovo ti izgleda kao da je Indijana Džons došao na Hilandar. Al' je meni lepo delovalo. Međutim, dao mi je i veoma koristan savet. Hteo sam da istorijske činjenice vezane za Hilandar ubacujem verzalom, al' on kaže - ne remeti ritam, pretvori to u upravni govor. Veoma sam mu zahvalan na tome, ali nisam zahvalan crkvi koja je osam meseci odugovlačila da mu daju odobrenje ili blagoslov da mi napiše recenziju.

Napravio si oko 2.200 emisija za TV, to bi u normalnom svetu bilo bar par milona evra samo od toga. Jesi li bogat?

- Prokletstvo ove zemlje je imati višak talenata. Kad sam iskoračio iz novinarstva prema televiziji, najveći sam otpor imao od kolega novinara, tipa: svaki dan ima tekst u novinama, a on hoće i na televiziju! Kad sam radio scenario za "Lepa sela…" pisali su o meni: čuveni prijatelj zvezda, voditelj ZAM-a, dobitnik nagrada. Potom sam iskoračio iz novinarstva ka literaturi, a evo sad se pojavila jedanaesta knjiga. Pa pretera ga… I onda jednog dana shvatiš da kroz čitav život imaš i doživljavaš samo otpor lenjih ljudi koji sede u „Grmeču“ ili „Šumatovcu“ i menjaju vlade. Ne pišu ništa i samo povremeno dobace "gde si legendo, super ti je ono", a ništa moje nisu ni pročitali.

Koliko čovek treba da bude blizak sa podzemjem da bi pravio emisije poput „Crnih bisera“? Odatle, pretpostavljam, potiče priča da ste čovek „službe“…

- Koje, kontraobaveštajne ili DB-a? Ma, stvari su jednostavne: kad pišeš o medicini, posle prvog teksta javljaju se doktori ili pacijenti. Kad krene tekst o kriminalu, javljaće se kriminalci koji podmeću jedan drugome, ili policajci koji su „pali“. Meni su u „Biserima“ vrhunski policajci priznali da su 95% kriminalaca njihovi doušnici, da čak postoje i priznanja o tome. Kad neki ubica radi u inostranstvu, onda mu se dopusti da „zvekne“ i neku banku, čisto da se opari. Za Arkana se znalo u Beogradu, kad je izubijao pandure onda ga je branio Rajko Danilović, a kad je radio nešto drugo, onda ga brani ekipa advokata vezana za SUP. Ja sam imao malo sreću ili problem što sam prvo počeo da dovodim kriminalce u emisiju, ne da bih kvario omladinu, već da pokušam da objasnim zašto su takvi.

Hoćeš da kažeš da su te emisije imale edukativni karakter?

- Dođe, recimo, Boris Petkov, koji je od 35 godina života 17 proveo u zatvoru, i priča kako kad pobegne iz zatvora ode na skijanje. Može nekog klinca to i da zavede, ali on je već posle pola godine ponovo u zatvoru i na kraju pogine tako što mu bace bombu. Ako neko misli da sam veličao nekog takvog, onda sam ja stvarno gori od njih. Jedan čuveni kolumnista napisao je da ja imam 33% akcija u podzemlju, koliko i Arkan, a svi ostali zajedno toliko. Što bi bilo dobro da je tako! A ja sam tokom 19 godina u emisiju dovodio narkomane, razočarane ratnike, pa ove što su odavde odlazili u rat i tačno ste mogli da vidite kako se menjao život u jednom društvu i odnosi među ljudima.

Po tvom radu je napravljen i film „Rane“, jesu li te konsultovali pri pripremanju scenarija?

- Vidi se direktni uticaj, u filmu se emisija zove „Puls velegrada“. Nisu me konsultovali ali se znalo da se radi o meni. Možda je čudno, međutim, ja se sa kriminalcima nikada nisam družio, kao ni sa pevačima. Prijatelj mi je Brzi, Beki, sa Brenom sam više od druga, prijatelj, znamo se trideset godina… Zamisli kad bih sa svih 900 "bisera" koji su prošli kroz emisiju postao prijatelj!

Verovatno bi lakše mogli da dođu u medije!

- Oni su velike račundžije, pokušaće da te kupe, ručkom ili kako bilo. Nisam hteo ni benzin da mi donesu i kad je najveća kriza bila, jer bi već sutra bilo: 'ajde da mi proguraš nekog drugara na televiziju. Meni su stalno govorili: Blago tebi ti uzimaš pare od narodnjaka! A ne znaju, svejedno je da li si uzeo 20 ili 2.000 evra. Nikad više nisi svoj.

S obzirom na to da uvek nešto radiš, šta možemo sledeće da očekujemo od tebe?

- Biće to iznenađenje u vidu „Dnevnika Veselina Šljivančanina“, haškog optuženika, inače mog brata od strica.

Znači i ti si Šljivančanin?

- Da, ali se u Crnoj Gori prezimena dobijaju po babama… Inače, „Dnevnik“ nije politička priča, već ona o međuljudskim odnosima u zatvoru. Na svakom spratu u Hagu ima po 12 ljudi, tri muslimana, četiri Albanca, pet Srba, pa im recimo, ubace nekog iz Ugande, Konga ili bivše Jugoslavije. Ne mogu da tvrdim da će se knjiga prodati u ko zna kakvom tiražu, ali će svakako uticati na mišljenja ljudi koji ovde pojma nemaju šta se tamo dešava. Misle da je Hag nekakav hotel, a ne znaju da svaki zatvorenik mesečno mora da nabavi oko 800 evra samo da bi preživeo. Jer se dobija samo jedan obrok u podne, najčešće pomorandža, malo paste, a ostalo se nabavlja u kantini.  

Chakana, Cabernet Sauvignon Reserva 2010chakana-06

Vinska karta restorana „Zaplet“ jedna je od najpromišljenijih u gradu. Uz Vanjinu porciju škembića, ne baš preterano zahvalnog jela za uparvivanje sa vinom, poslužili su nam ekstraktni i snažni Chakana, Cabernet Sauvignon Reserva 2010.
U pitanju je „planinsko vino“ koje dolazi iz malog subregiona argentinske Mendoze, iz vinograda u Andima zasađenim na oko 1.000 metara nadmorske visine. Suva klima i velike temperaturne razlike ostavile su prepoznatljiv trag u ovom vinu punom osvežavajućih kiselina i prefinjenih tanina, koje će vas uz pomoć 14% alkohola prosto „udariti“ u lice dok prinosite čašu ustima. I tada shvatate da ste se uhvatili u koštac sa punom teglom džema od crnog i crvenog voća. Maksimalna ekstraktivnost i krematoznost čine da se note kasisa, kupina, dima i ljubičica urežu duboko u sećanje kao jedinstveni ukus svežine i slasti, što u potpunosti ispunjava usta i oblaže nepca.
Istina, nisam ljubitelj vina koja na prvi pogled obaraju s nogu, a potom samo verno prati proizvedeni utisak, ali ova Chakana je nesumnjivo pokazala potencijal uparena čak i sa tripicama, što je za mnoga poznata vina ispit bez milosti - survivor!

nazad na vrh

Online prodvnica vino.rs

Pitajte somelijera

  • Ukoliko imate pitanja u vezi izbora vina ili ostalih artikala u online prodavnici Vino.rs nudimo vam stručnu pomoć naših somelijera. Pitanja možete postaviti pozivom na telefon 064 111 8279 ili slanjem na mail adresu i naslovite sa PITAJTE SOMELIJERA! Odgovor će te dobiti u roku od jednog radnog dana.

Preporuka

Veoma je važno da dobro pročitate Uslove kupovine” i imate ih u vidu prilikom ostvarivanja svojih porudžbina. Na ovaj način se od zloupotreba štite prava svih učesnika u procesu kupoprodaje te Vas molimo da prihvatite ove mere predostrožnosti kao obostranu zaštitu u procesu.

vino-rs logo beli
  • VINO.RS doo
  • Jurija Gagarina 57/1a
  • 11070 N. Beograd
  • PIB: 107512643
  • Matični broj: 20818476
  • Žiro-račun: 340-11007337-17
  • Mail [email protected]
  • Telefon: 064 111 8279

O nama