Ubavo srpsko: Vinari trče još jedan krug

I pored toga što turizam nije primarna privredna grana Makedonije, ovih dana je teško naći slobodno mesto u makedonskim hotelima! Gosti su uglavnom Srbi. I to ne bilo koji, već uglavnom srpski vinari u potrazi za jeftinim makedonskim grožđem.

Razlog je jednostavan. Svi se sećamo vremenskih nepogoda od pre par meseci. Olujni vetrovi, grad i intenzivna kiša u vreme oprašivanja doprineli su da Srbija ima nizak rod i nedovoljno grožđa čak i za četvrtinu proizvodnih kapaciteta. Ukoliko me sećanje dobro služi, većina srpskih vinara i vinogradara je u to vreme najavilo užasnu godinu i tražilo od države da im novčano pomogne da saniraju štetu nastalu vremenskim uslovima.

A onda dođe jesen rana. I odjednom nema vinara niti vinogradara koji ne govori kako je više nego zadovoljan kvalitetom grožđa, kako će ovo biti jedna od najboljih godina. Izgleda da naši vinari imaju kratku ili selektivnu memoriju, pa se ne sećaju šta je priroda imala da kaže u vezi kvaliteta godine.

I šta se sada dešava?

S obzirom na to da je veliki broj vinara još pod kreditima, cilj im je da kupe što jeftinije grožđe za popunjavanje proizvodnih kapaciteta. A, to znači grožđe sa niskim procentom šećera. Onda će širu malkice da zaslade, da ne kažem šaptalizuju, pa će kad im vino bude gotovo da dodaju malo aroma prirodnog porekla kojim ih već godinama snabdeva jedna naša firma iz Bordoa i – evo nama dobro poznatih etiketa na policama sa dobro poznatim cenama. Čak će i vinarije koje imaju zaštićeno geografsko poreklo, ukoliko imaju barem nešto svog grožđa, da profitiraju iz ovakvih marifetluka.

Hoće li neko tu da strada?

Osim džepa potrošača očigledno ne, kao što ni do sada niko nije stradao zbog ovakvih radnji. Ali, mislim da je krajnje vreme da se tome stane na put. Postoji nekoliko načina kako to može efikasno da se spreči, ali mislim da bi najdelotvornije bilo sledeće: Ministarstvo poljoprivrede bi trebalo da oformi komisiju koja bi svake godine pre berbe odlazila u vinograde vinarija i njihovih kooperanata, kalkulisala rod i moguću količinu vina iz tih vinograda i izdavala naloge za štampanje broja boca na etiketama po predviđenim količinama. Po flaširanju vina, tržišna inspekcija bi po nalogu komisije ministarstva poljoprivrede obilazila vinarije i prodavnice i slučajnim uzorcima kontrolisala ispravnost etiketa vina.

Šta bi se ovim postiglo?

Prvo, postiglo bi se to da se napravi jasna razlika između vinarija koje proizvode stona vina, od onih koje imaju kontrolisano geografsko poreklo, zbog toga što na etiketama stonog vina ne bi stajali brojevi serija, odnosno broj boca, pa samim tim ni cena tih vina ne bi mogla da bude visoka (pretpostavljam da potrošači ne bi davali puno novca za takva vina pa bi proizvođači morali da smanje cenu).

Drugo, vinarije koje imaju zaštićeno geografsko poreklo ne bi mogle svoje grožđe da mešaju sa makedonskim ili bilo kojim drugim, već bi morali da prave druge etikete, kao što to inače radi većina vinarija u svetu. To, takođe znači da bi etikete koje su zaštićenog geografskog porekla mogle da imaju višu cenu, dok bi one druge morale da imaju bar duplo, ako ne i više nego duplo, nižu cenu od ovih prvih.

Treće, po broju boca na etiketi potrošač bi lako mogao da pretpostavi kvalitet berbe i time oceni da li treba neko vino da plati manje ili više. Doduše, ovo je teoretski, jer znamo da i u najgorim godinama vinarije mogu da proizvedu vrhunsko vino kvalitetnom selekcijom zrelih grozdova ili bobica, ali je količina vina iz tih godina veoma mala, pa cena može da bude čak i viša od uobičajene zbog kolekcionarske vrednosti. Ali, u normalnim godinama, ukoliko vinarija jedne godine proizvede, recimo, 500.000 flaša, a druge 380.000, možemo da očekujemo da je kvalitet ovog prvog viši, te bi ovo drugo trebalo da bude jeftinije. (Napominjem ovo je samo u teoriji. Pretpostavljam da većina vinarija neće raditi ručnu berbu najkvalitetnijeg grožđa, jer za to i nema uslova i stučne berače. Čast izuzecima, koji bi takvu berbu trebalo da reklamiraju i dokažu).

Kada bi gospodin Jakšić, ili neka druga odgovorna osoba iz ministarstva, prihvatio ovakav predlog, mislim da bi to bio krucijalan potez za zaštitu potrošača i povećanje kvaliteta domaćih vina. Veliki sam zagovornik slogana „pijmo domaće”, te upravo zbog toga ne želim da pijem makedonsko sa domaćom etiketom! I zato, dok ne budem bio siguran da je ono što sipam u čašu zaista domaće, radije ću piti makedonsko iz makedonske boce. Em je bolje, em jeftinije!