Povratak otpisanih

Ljubitelji vina, pogotovo oni koji vole da istražuju vina različitih teroara, kao i sorti grožđa, sada žive u svojevrsnom vinskom Eldoradu gde više od 65.000 vinarija širom sveta izbacuje na tržište oko 36 milijardi boca godišnje sapreko tri miliona etiketa!

Ovaj eksponencijalni rast zašpočeo je 70-tih godina prošlog veka kada su u Praizu pojedini američki vinari takoreći odvalili prilično arogantne francuske kolege i pobedili sa svojim vinima. Insiprisani tim iskustvom mnogi farmeri širom sveta krenuli su da sade vinograde i prave vina.

Tako je Francuska došla na oko 27.000 vinarija, Španija na preko 4.600, a Italija čak na oko 46.000. Pa i i Srbija, koja je 2000. godine imala čini mi se ćetiri vinarije, sada ima oko 400 vinarija s ukupnom proizvodnjom od oko 22 miliona litara vina i godišnjom konzumacijom od oko 3 litra vina po glavi stanovnika, odnosno ukupno oko 21 milion litara, pri čemu veliki deo zauzimaju uvozna vina.

Međutim, taj Eldorado za konzumente prerastao je u svojevrsnu noćnu moru za proizvođače. Konkurencija je postala ogromna i veoma oštra. No, koliko god da su vina generalno postala kvalitetna, ipak je procentualno mali broj vinarija, što zbog tradicije, što zbog promocija kreatora javnog mnjenja, uspelo da postane popularno. One su te koje uspešno prodaju svoja vina, dok ostale moraju žestoko da se bore za mesto pod Suncem.

U svetu one imućnije, poput vinarija Gallo, Antinori, Rotschild, počele su i da kupuju druge vinarije i da prave veliki portfolio koji im je obezbedio da zauzmu još dominantniju poziciju na tržištu. Tako smo došli do toga da su pojedine male vinarije u pokušaju da nekako skrenu pažnju publike počele da koriste naivnost, vinsku neobrazovanost i indifernetnost profesionalnih vinskih udruženja i serviraju raznorazne bajke o svojim vinima.

Jedna od ideja koju su neke vinarije iskoristile bila je ona italijanske vinarije Masi iz regiona Valpolićela koja je tržištu servirala priču o „zaboravljenoj“ sorti grožđa pod nazivom oseleta (Oseleta). Verovatno čitaoci ovog portala znaju da je korvina (Corvina) dominantna sorta za Valpolićelu, te jedan procenat neke sorte baš i nije nešto što će većina ljubitelja vina osetiti i prepoznati. Ali, ispostvailo se da je Masi napravio fantatstičan marketinški potez i svi su potrčali da kupe njihov Amarone Masi i uživaju u oseleti.

Istu taktiku je iskoristio i tamo neki Talmo Rodriguez i u Galiciji, zemlji albarinja (Albariño), gde ima više od 450 vinarija, počeo da pravi vina od zaboravljene sorte godeljo (Godello). Iako više nije jedini, ostao je najpopularniji i uživa benefite pionira. Godeljo je inače, po magazinima Decanter, Wine Spectator, Wine Advocare, pa i sudu Džensis Robinson, fantastična sorta koja daje osvežavajuća vina „arome grejfruta i blago gorkog ukusa. S obzirom na činjenicu da sam probao nekoliko različitih godelja moram da priznam da je prilično osvežavajuće, da ima intenzivnu aromu grejfruta ali je i daleko od „blage gorčine“.

Naime, kada pijete godeljo imate osećaj da pijete svež sok od grejfruta. Divno! Hmmm, čekaj malo! Gorko? Nisu li gorka i kisela vina najčešći posetioci WC šolja, lavaboa i sudopera, a na otvorenom zemljice crnice? Hoću da kažem, prvo što ne želite da osetite u vinu su gorčina i nebalansirana kiselina.

Meni je to bilo dovoljno da shvatim zašto je gordeljo zaboravljen. Naime, sorta koja daje kvalitetna vina ne može da bude zaboravljena! Ali kako je moguće da je to vino postalo popularno? Možda zbog toga što neodoljivo podseća na votku sa sokom od grejfruta? Možda, ali pre bih rekao da je pomodarstvo i sindrom „carevog novog odela“ doprineo da se gordeljo nađe na mnogim trpezama.

Nešto slično dešava se sada i u Srbiji, gde svako malo kao tržišni adut na scenu izlaze vina od zaboravljenih sorti. Ali tu treba znati i to da vinari, pogotovo u Srbiji, često koriste „veštačke arome prirodnog porekla“. Šta to znači? To su prirodne arome koje se dodaju vinima siromašnim aromama kako bi im se povećala kompleksnost.

To takođe znači da je uz današnju tehnologiju i znanje o vitikulturi i vinifikaciji moguće napraviti kvalitetna vina i od manje kvalitetnih sorti. Bez toga verovatno i ne bi bilo toliko novih vina od zaboravljenih sorti, kako kod nas, tako ni u svetu.  |