Prokletstva naša nasušna
Kraj je Jula. Vreme je odvratno. Sve je izvesnije da će i ceo avgust biti ovakav. Slinav i ružan. „Ozbiljnog” crvenog vina od domaćeg grožđa će biti samo u tragovima. Oni koji drže do teško stečenog renomea verovatno ga neće ni proizvoditi. Osim uz značajniju primenu prevarnih radnji. Bar kad je reč o sortama ranijih epoha. Kaberne još ima neke šanse, ali smederevci male.
Tamo je vegetacija ranija, pa se prvo vinsko grožđe bere u avgustu. Nisam siguran da će tako biti i ove godine. U svakom slučaju godina će biti mnogo više enološka negoli teroarska. Videćemo koji li su nam pravi majstori za spravljanje omiljene nam kapljice.
Situacija sa vremenskim (ne)prilikama navodi na zaključak da, bez obzira, koliko god vremena da potrošiš na potragu za pravom lokacijom za podizanje vinograda, od nekih stvari ipak nema preventive. Koristiti iskustva starijih žitelja je uvek mudar izbor, ali često ni to nije dovoljno. Poželjno je da te loše godine ne zakače odmah u startu, ali taj izbor prosto ne postoji. Što bi rekao moj mlađi brat : šta ćeš (je) - tu je.
Međutim, ono na šta u svakom trenutku možeš uticati jeste izbor asortimenta i tu ti iskustva starih mogu pomoći, ali i pogrešne predrasude odmoći. Za početak moraš saznati šta se tačno krije ispod površine. Ništa ne može zameniti dobro staro svrdlo i laboratorijsku analizu sastava zemljišta. Zato burgiju u ruke i „buši ha, ha, ha, buši, ha, ha, ha....”. Kad stignu analize i vidiš čime raspolaže određena parcela, kad prikupiš podatke o iskustvu lokalnih vinogradara sa količinom padavina, sunčanim satima i vetrovima, napraviš neku projekciju (biznis plan je jaka reč, ali vrlo praktična), tek tada bi valjalo krenuti u kupovinu zemljišta.
Naravno, sve ovo ima smisla ako hoćeš da imaš potpunu kontrolu nad uzgojem grožđa i da bar deo proizvedenog vina bude najbolje moguće, jer ma koliko je ti navodio - tuđa ruka svrab ne češe, kaže narodna mudrost. U nekim uređenijim društvima sinhronizacija između vinogradara i vinara je izuzetna, znaju se pravile igre i uglavnom poštuju, ali mi smo ipak, za sada, daleko od toga. Voli naš čovek bar malo da ga smuljka, jer ako prođe dobro, a nije zavrnuo ništa (nikoga), ceo život će ga progoniti misao „da li je mogao još nešto više da izvuče od onoga što je već dobio, bez obzira na količinu profita”. I to je jedno od naših prokletstava koje se i ovde vidi.
Kupovina poljoprivrednog zemljišta je posebna priča. Mala nenacionalizovana imanja, po Srbiji, imaju toliko vlasnika, da se na vlasničkim listovima neretko nalaze i trocifreni brojevi u imeniocima razlomaka udela u vlasništvu. Pre desetak godina gledao sam emisiju u kojoj jedan ponosni vlasnik čuvene bugarske vinarije priča kako je prva 64 ha zemlje kupio od oko 1.700 vlasnika. Za taj poduhvat mu je trebalo skoro tri godine. Napoleon je u Burgundiji napravio sličnu stvar sa izmenama zakona o nasleđivanju posle francuske revolucije, pa sad imate grand ili premier cru vinograde koji imaju po više desetina vlasnika u samo nekoliko hektara. Retki su srećnici koji su uspeli da otkupe sve delove jednog klasifikovanog vinograda i stave ga pod jednu kapu. Uspeh u tom nastojanju se smatra toliko značajnim da takvo stanje ima poseban naziv – Monopol, što se može i videti na bočicama vina proizvedenog od grožđa iz tih vinograda. Naravno, sama titula ne znači i bolje vino.
U zemlji Srbiji državni aparat i u ovoj sferi ima svoj uticaj. Subvencije nisu loše osmišljene, od refundacije dela sredstava utrošenih na sadni materijal, sredstva, opremu, subvencionisanje kredita za izgradnju objekta, pa sve do ukidanja akcize na vino, pre nekih desetak godina. Da podsetim - pivo, žestina, pa čak i OBP (osv.bezalk.pića) imaju akcizu. Sredstva za sadnice su refundirana u roku od 4 meseca, a za opremu – videćemo. Administracija uvek može biti efikasnija. To, naravno, nije razlog što još uvek nismo ni na polovini površine pod vinogradima, projektovane vizijom EU za Srbiju. Mislim da je glavni problem ipak u nama, pojedinačno. Vina su nam još uvek preskupa. Neko skoro reče : „kad su nas pitali stranci zašto tolika cena za no name vino, a mi smo im rekli: e, ne morate da ga kupite, prodaćemo ga mi u Srbiji”.
Samo ne znam kome. Fijasko filozofija. Jedino što sa takvim stavom možeš dobiti u Srbiji je da crkneš, jer siromašno domaće tržište sigurno samo ne može progutati ni polovinu lokalne proizvodnje koja se trenutno na tržištu nudi. Konačno stanje – ljudi će i dalje piti pivo. Čak i da ga zaintrigiraš onim u čaši, odbićeš ga cenom, jer on prosto NEMA. Ali to je za neku drugu priču.
I da, da podsetim, Janko dobi trofej na Decanteru, a čitava dva vinska magazina u e-formi su objavila nešto o tome. Ne znam šta ostali čekaju, verovatno neku lovu, možda deo onih silnih miliona koje je J. namlatio istog momenta kad je dobio ovo priznanje. Tako nam i treba. I nismo za bolje ....
