Sveti Trifun ujedinitelj
I kao što već navedoh u preambuli ovog mog mesta za ispovesti, cela moja vinska pasija, u samom začeću, imala je jedan jak katalizator. Odlazak u Župu i prvi susreti sa Radenkovićevim Carigradom, Kostinim i Minićevim pinoima, Spasićevim Despotom (inače omiljenim vinom mog oca), samo su dosuli ulje na vatru. Mada je to u mom slučaju više ličilo na benzin i to onaj visokooktanski. Vinar čija vina su tada bila najmanje približna mojim afinitetima su bila Ivanovićeva. Danas je priča sasvim drugačija. Evoluirali smo i Gaga (tako zovu Dragoslava prijatelji) kao vinar, i ja kao vinopija.
Danas je odlazak u Župu nezamisliv bez vremena odvojenog za degustaciju najuspešnijeg domaćeg vina od domaćeg autohtonog grožđa. Isto bih mogao reći i za svaki svečani ručak u mojoj kući ili bar druženje nekim značajnim povodom. Izostanak boce pomenutog prokupca je nemoguć. Godine su prošle od našeg prvog susreta, župski vinari su uspostavili kolektivno obeležavanje Sv. Trifuna i svake godine je drugi od njih domaćin. Ove godine je to bio Gaga, a moj drug Đura i ja smo imali čast da budemo pozvani, pa čak i da budemo jedini koji, niti su vinari, niti vinski vitezovi, a bogami ni članovi bliže familije. Nit' po babu, nit' po stričevima.
Za sve koji ne znaju, Sv. Trifun je zaštitnik vinogradara, slava koju su masovno prigrlili domaći vinari, a samo retki od toga uspeli da naprave kolektivnu tradiciju i instituciju. Neko reče, župski vinari – rogovi u vreći, ovaj put nije tako. I ne samo ovaj put, već inače tih dana, proteklih devet godina, zavrtelo se kolo pa krenulo ispočetka. Okupili smo se kod domaćina. Odatle u vinograd. Vitezovi reda Monah Dorotej, u svečanim uniformama ulaze u vinograd i orezuju lozu, po instrukcijama domaćina. Njih desetak u dve vrste, oćelaviše dvadesetak čokota dok si rekao keks.
Nazdraviše u vinogradu, zališe trsove sa prošlogodišnjim vinom i izlomiše pogaču. Malo ovekovečavanja savremenom tehnikom, pa spust na ručak. Pitam gde ćemo, kažu - ima nas dosta, mala je kuća, mora se u kafanu. Što se mora nije teško. Kafana jednostavna, provincijska. U kafani muzika. Jela se nižu, sa njima i vina koja ih prate i dopunjuju. Sa predjelom – roze, sa pečurkama – tamjanika, sa gulašem – prokupac, sa biftekom – rezerva. Mogao je biftek da ostane manje pečen, komentarisao je domaćin, ali ne mogu da ih ubedim da to tako treba, plaše se da ga narod neće hteti. Niz je završen sa kolačima i pečenjem. Meni je ovo slađe, mrmljao je sa smeškom Raša Čokot mašući parčetom svinjske krtine. I verujem da jeste, ali se praseće pečenje teško uklapa sa kasnom berbom od rizlinga, pa ću ga ovaj put ipak preskočiti.
Osam sati protrčalo je kao jedan, vreme je da se razilazimo. Al' za malo. Tu su u gradu neki kafe klubovi, jedan slavi slavu, drugi ima neku živu muziku u gostima, valjalo bi oba obići. Tako i bi. Malo sam ispao iz forme, ali dobro društvo daje snage da izdržim do kraja. Prošlo je pola dva i morali bi na počinak. Nadam se da nismo uvredili domaćina. U stvari siguran sam, toliko pozna'm ove ljude. Oni rade sa grožđem i sa vinom i puni su razumevanja za nas velegradske metiljavce. Razlog više da se radi na kondiciji, da se bude spremniji za sledeći put. Do tada, dragi prijatelji, srećna vam slava i nova vinarska godina, neka bude značajno bolja od prethodne, što i nije neka preambiciozna želja ...
