Markovići iz Župe: Gazdinstvo gde je rođen vinjak

Dragoljub Marković, rođen na Božić 1890. rastao je uz oca Milisava i tako stekao prva saznanja o vinu. Njegova životna priča je neverovatna, puna zasluženih uspeha i nezasluženih padova o čemu svedoče požutele strane Politike iz maja 1939. ali i o borbi Dragoljuba Markovića za napredak svoga sela.

Borba je započela od trenutka kad je kao kaplar treće poljske baterije Šumadijske divizije otišao u rat 1914. godine. Trebalo je braniti kućni prag, selo Šljivovo i rodnu Župu. Marković je prošao kroz sve borbe i iskušenja, a prešavši Albaniju i Krf, i čitavu golgotu sve dok se nije tako teško razboleo da je morao da bude oslobođen vojne obaveze.

Tako bolesnog uputili su ga u Francusku gde je posle dužeg bolovanja, sa otpusnom listom iz bolnice a bez ikakvih sredstava za život i mogućnosti za povratak, ostao zatečen, sam „u belom svetu”. I tada se u Dragoljubu uzburkala krv, „proradilo” je i rodno  Šljivovo i Župa i porodična tradicija i sećanje na sve što je ostavio iza sebe. 

Spletom srećnih okolnosti put ga je doveo u Bordo gde je završio studije enologije a velikim zalaganjem i stečenim znanjem zadivio je kolege i profesore. Vrlo brzo zaposlio se kod tada najvećeg proizvođača belih vina Deskas Pjer i sinovi, gde je naučio sve o proizvodnji vina a pritom i konjaka.

I ko zna na kom francuskom vinskom tronu bi Dragoljub Marković završio da ga rodna Župa i Šljivovo nisu opet „prizvali“…

Posle završetka rata i Markovićevog povratka u Srbiju, u vinorodnoj Župi više ništa nije bilo isto. Revolucionarne tehnološke vinske „novotarije“ koje je Dragoljub doneo iz Bordoa i počeo da primenjujuje u praksi, ostavljale su u čudu sve župske vinare. Prošle su tri godine, podrumi su bili puni vina i rakije, i to kakvog vina! Ono od tri godine, sipano u čašu, treptalo je i prelivalo se kao najčistiji kristal. Tako nešto nije dotad viđeno u Župi.

Svršeno je bilo s tim da se prošlogodišnje vino ukiseli, ili da ono u čaši, izloženoj nekoliko minuta vazduhu, promeni boju! Naprotiv. Ukoliko je postajalo starije, dobivalo je sve finiji ukus, činilo se sve plemenitije. „Ljudi su se okupljali, zagledali, probali, čudili se, prosto nisu mogli da veruju”, opisivala je Politika te 1939. godine 

Na porodičnom imanju Marković je 1934. sagradio kuću-dvorac, angažujući arhitektu koji je projektovao Beli dvor u Beogradu. U to vreme to je bila jedina zgrada u prečniku od 50 kilometara sa vodom, luksuznim kupatilom, kanalizacijom i čeličnim francuskim šalonima. Na krovu kuće postojala je vetrenjača da proizvodi potrebnu količinu struje.

Na drugom delu imanja Dragoljub je renovirao očev vinski podrum i izgradio novi, najveći u Kraljevini Jugoslaviji. Kapacitet sudova bio je 1.820.000 litara dok su ponos  gazdinstva činila četiri podzemna staklena vinska suda (bazena ili rezervoara) ukupne zapremine od 150.000 litara, kao i najmodernija vinoteka.

Dragoljub je posedovao 33 hektara vinograda u Župi, a otkupljivao je i grožđe od drugih župskih vinogradara. Više desetina porodica izdržavalo se tako što su ili radili za Dragoljuba, ili bili njegovi kooperanti.

Po istoj recepturi za proizvodnju konjaka koju je doneo iz Bordoa, Dragoljub 1921. spravlja i iz svog podruma na svet iznosi destilat–prvenac. Zbog zaštite porekla nije mogao da ga nazove konjak, ali pošto ga je proizveo od vina, dao mu je ime – Vinjak. O tome svedoči trgovačka knjiga porodice Marković iz te 1921. godine u kojoj se pored vinjaka pominju i tokajac, prošek i razna druga vina i rakije. Markovići su snabdevali sve elitne restorane i hotele Beograda, Barcelone, Beča, a u goste su im dolazile najpoznatije ličnosti toga doba.

Dragoljub sa svojim vinima učestvuje na brojnim izložbama širom sveta, a na Međunarodnoj izložbi u Parizu 1932. osvaja Grand Prix čime su ta njegova vina praktično proglašena najkvalitetnijim na svetu.

Za vreme Drugog svetskog rata, o svetinje i imovinu Markovića ogrešile su se sve vojske koje su kročile u njihovo dvorište. Preživeli su i ucene streljanjem, i otimačine i sve strahote još jednog rata.

Konačno stiže i mir, ali ne i za Markoviće. Po isprobanoj recepturi, vredni i bogati domaćini proglašavani su za narodne neprijatelje pa je Dragoljuba i njegovog sina Milutina revolucionarni sud osuđio na kazne zatvora sa gubitkom građanskih i političkih prava, zbog navodne saradnje sa okupatorom. Kompletna imovina je konfiskovana, a članovi porodice Marković izbačenu su na ulicu. Dragoljub Marković je umro na Badnji dan 1970. godine, a sahranjen je na Božić.

Za spisak oduzete nepokretne imovine bilo je potrebno 11 gusto kucanih strana a Dragoljubov unuk Branislav, uz pomoć sačuvane dokumentacije, svedoči da je oteta imovina procenjena na tadašnjih 6,5 miliona dolara! Tu čak nisu bila uračunata potraživanja od potrošača koja su iznosila preko 30 miliona dolara, a samo Hotel Moskva ostao je dužan 2 miliona.

Konačno, početkom 21. veka, odlukom Vrhovnog suda Srbije rehabilitovani su i Dragoljub i Milutin Marković.

Poznati župski vinar Kosta Botunjac, pored svojih vrhunskih vina, proizvodi i vinjak, čuvajući uspomenu na Dragoljuba Markovića, kao njegov direktni potomak.   |