Eh, stara dobra vremena bez interneta. Mogao si za papirne novine da izjaviš bilo šta, pod uslovom da te pitaju, i živiš u uverenju da si svojim mudrim rečima izazvao divljenje kod svih čitalaca...  Zelenog barometra, na primer. Danas će tvoje reči odgovarajući potral trenutno preneti i na društvene mreže, što podrazumeva da bivaš suočen s najvećom zabavom za narod u doba svekolike besparice – komentarima! Pa i uvučen u raspravu. Čitam tako tekst u kome je kolega nahvalio ovogodišnju berbu, pristojno i nenametljivo. E, ali odmah ispod uobičajenih lajkova stiže prvi komentar:

Još početkom sedamdesetih godina prošlog veka rađeni su prvi eksperimenti sa hiperoksidacijom šire od belog grožđa. Podsticaj za ove eksperimente bio je zahtev vinopija za vinima sa manje sumpora i tražio se način da se u belim vinima izbegne oksidacija posle flaširanja.

Sedajući da napišem ovaj članak, kome je povod moje učešće na festivalu prirodnih vina u Malmeu u Švedskoj početkom avgusta, naleteh na intevju sa Endrujem Džefordom (Decanter).

Pre izvesnog vremena sam izjavila za jedan portal koji se bavi kulturom da za živu glavu ne bih bila ni vinski ni književni kritičar. Iz podugačkog teksta, koji se najmanje bavio vinima, inventivnošću urednika upravo je to odletelo u naslov i maltene potreslo neke književne kritičare – biće da im samo još ja falim. A tek vinopiscima! Ipak bih da objasnim, bar ovu drugu, vinsku stranu. 

Što reče jedan ovdašnji stručnjak za beogradsko noćno splavarenje, sangrija je ultimativno letnje piće za beogradske cice. Koliko sam uspeo da vidim, ne samo za beogradske. Šta više, ovaj voćkasti vinski koktel, koji dolazi u tri osnovne boje – crvenoj, beloj i roze – apsolutno je dominantno pićence na svim letnjim žurkama, od plaža Ibice do ušća Save u Dunav.