Otelo

A: U najkraćem odgovor je ne!

Vinova loza (lat.Vitisi vinifera) biljka je iz roda Vitis čije sorte predstavljaju osnov vinogradarske i vinarske proizvodnje. Sve do 19. veka nije bilo ozbiljnije bolesti koja bi napadala ovu plemenitu lozu, pa samim tim nije razvila ni otpornost na bolesti poput plamenjače i pepelnice. Međutim, dolazak pomenutih bolesti i filoksere devastirao je plemenitu lozu.

Stručnjaci su tada tražili rešenja koja će spasiti masovno sušenje i uništavanje vinograda. Jedno od njih bilo je kalemljenje plemenite loze s američkom vrstom, tzv. divljom lozom, u nameri da se stvori „idealna sorta“. Naime, sorte koje pripadaju tzv. divljoj vrsti loze gaje veliku otpornost na mnoge bolesti i štetočine, ali kvalitet vina od njih veoma je nizak. Rešenja za spas vinograda tražila su se u dva smera, jedan je bio u pronalaženju hemijskih sredstava koja bi suzbijala bolesti, a drugi je išao ka stvaranju otpornih sorti ukrštanjem. Tako je počelo ukrštanje plemenite loze Vitis vinifera s tzv. „divljom lozom“ iz Amerike, iz čega su nastali prvi direktno rodni hibridi poput otela, za koji se vi interesujete. Takve sorte loze raširile su se i u našim krajevima, a u narodu su poznate pod nazivima „direktori“ ili „tudumi“.

Kako je problem filoksere uskoro uspešno rešen kalemljenjem plemenitih sorti na američke podloge, a pronađeni su i prvi fungicidi za suzbijanje plamenjače i pepelnice (na bazi bakra i sumpora), direktno rodni hibridi izgubili su prvobitni značaj. Uz to, kvalitet njihovog roda bio je neprihvatljiv za proizvodnju vina, često s izraženo neugodnim mirisom koji danas i nazivamo hibridni ili „foxy“ miris, pa se napuštaju u proizvodnji, a njihovo širenje sprečavaju i evropske zakonske odredbe, pa i zakon o vinu Republike Srbije.