U poslednje vreme isplivala su raznorazna nezadovoljstva po pitanju nekih dugo očekivanih vinskih događaja, izostanka „velikih“ vinarija, izrečene su neke teške reči o osvojenim priznanjima i nagradama, digla se hajka oko radionica, tuđih žena, akreditacija, pričalo se štošta iza leđa i naslađivalo ponekim neuspehom.
Ja sam jedna izuzetno obična zena – obožavam šoping. Kada sam raspoložena za bocu nekog interesantnog vina ili se držim dobrih, starih i proverenih favorita, ili posegnem za nekom preporukom. Obožavam da odem u vinoteku i da se izgubim kao dete u Diznilendu između šarenih polica.
Previše razmišljam o svakoj rečenici koju pišem. Jednostavno nisam dovoljno strastvena nad tastaturom kao u realnom životu. I to me muči. Svaka reč napisana u zanosu stasti vrednija je od bilo kog teksta i teme na koju se vraćam satima, prepravljam, brišem, pa ponovo prepravljam, sve u cilju ostavljanja utiska.
Vino i golotinja nekako idu zajedno od samog nastanka civilizacije. Na slikama starih majstora česti su prizori raskalašnih, nagih žena koje ispijaju vino, Bahusa sa njegovom svitom koja je donosila blud i razvrat sa sobom, orgija sa vinskim čašama u pozadini i slično.
Posle deset dana kampovanja na Adi Bojani, sa dve opasne žene i dva još opasnija psa, hladne glave i hladnog vina u čaši volela bih malo da prodiskutujem o adabojanovskim letnjim osveženjima.
Ostala mi je jedna flaša vugave sa Visa.
Ostao mi je u nosu miris dalmatinskog mora, miris sveže kuvane kafe ranom zorom na palubi, miris ribe u osvanulim jutarnjim satima i krik galebova.
Moram priznati da baš imam tremu.
Obukla sam novu haljinu, začešljala kosu, obula crvene cipelice i sela za laptop. Nalazim se sa jednim ozbiljnim tipom večeras, veoma je poznat u svetu vina, ima čak i veoma ozbiljno ime – Vino.rs.
Kroz život idem organoleptički, istančanim čulima, sa njuhom lovačkog psa. Nekadašnji posao profesionalnog konsultanta za parfeme učinio je da sve njuškam. I vino i parfem imaju tu sposobnost da utiču na naše raspoloženje, snove, da izvuku emocije kad najmanje očekujemo.
Dogovor je bio da pišem o ljubavi.
Ali dok sam sanjarila nad tastaturom, motreći kroz prozor londonske krovove i teško nebo puno kiše, s prstićem u vazduhu već spremnim da piše, odlutaše mi misli nekim drugim pravcem. Setila sam se, ko će ga znati zašto, dana kad sam pažljivim učenicima pričala kako, da bi smo bili uspešni somelijeri, moramo razumeti ljude kojima preporučujemo vina.
