Velika iluzija

Meni je na putovanjima najbitnije da upoznam duh grada i naroda koji tu živi. Naravno da je to teško odraditi za nekoliko dana u gradu gde samo turista ima kao pola naše zemlje. Uvek se zakunem sebi da neću poput ostalih turista trčati kao muva bez glave, već da ću se mesecima unapred pripremati kako da zaobiđem klasično upakovan turistički doživljaj. I da će mi nedavno naučene klasifikacije francuskih vina pomoći da izaberem nešto iole zapamtivo, budući da nemam naročitog iskustva s njihovim vinima – probala sam ih tek nekoliko.

Međutim, pri izboru vina u Parizu osetila sam se kao glavni lik jedne aktuelne knjige – mladi kuvar koji ne može da se odluči između 37 različitih vrsta francuskog kozjeg sira: „Tu i tada smo shvatili da je svet užasno veliko mesto.” I sve što smo već znali, skoro naučili, naumili, vrlo brzo nam je iščilelo, dok nas je ogromna plima ljudi nosila naokolo. Beskrajne podele nisu vredele mnogo kad nisi spreman da u startu izdvojiš poveću sumu na poznato. Nije da sam, naravno, očekivala da se dobro vino deli po ulici, ali nekako, iz svih tih priča, očekujete da u Francuskoj ni sa jednim nećete pogrešiti, a kamoli sa desetak, u proseku vrednih oko 10 do 15 evra.

Priznajem da je to pomalo naivno očekivati, znajući da su se mnogi bavili raskrinkavanjem mita o nepobedivosti francuskih vina, ali mnogi i dalje, kao i ja sama, očekuju da okuse bar deo te slave. Međutim, kažu da se u Francuskoj izgubila zlatna vinska sredina. I ne lažu.

Ponuda vina u svakom bistrou je mala, ali ne i odabrana. Bašta svakog kafića je zaista kao sa svake razglednice Pariza, u jednom redu, sa gomilom malih stolova i stolica, simpatično je za videti. Ali, kada tome pridodate i male čaše za vino i malu ponudu, ugođaj ne može biti velik. Mada, oni su na to sasvim navikli i ništa ih neće sprečiti da uživaju u svojoj čaši. Konobari se neće truditi da vam poboljšaju ugođaj, jer se napojnica obično ne daje, tako da dobijete tačno ono što platite, ni jednu lepu reč više.

Rekoh sebi: OK, nema mesta da se čovek raskomoti, nema muzike, možda smo mi krivi, ne znamo da uživamo kao gospoda, mirno i fino, nego sve očekujemo da konobari trče oko nas zbog jedne flaše vina. Hajde da probamo da se ponašamo kao oni koji su nam se učinili kao lokalci. Ipak, vrlo brzo je počelo da me nervira to što ni tašnu, a kamoli ostatak svoje zimske opreme, nisam imala gde da spustim (nigde ni čiviluka). A kako je moj momak prelomio baget, smatrajući da je praktičnije nositi ga tako umesto da viri iz kese, tu sam popustila.

Nije tajna da su Francuzi veoma prepotentan narod kojem ništa novo nije dovoljno dobro, ali nemaju problema da zarade silne novce na tome. U Parizu za doček Nove godine nije bilo nikakve muzike, a vatrometa jedva. Činilo se da nikome to ne smeta, da niko to ne komentariše osim nas, da je svima sasvim normalno da satima blenu u toranj sa mosta na Seni i šampanjcem u plastičnim čašama.

Da bih izbegla da okrivim sebe što se nisam bolje raspitala, što možda nisam zakazala neku degustacionu ponudu u jednom od wine barova, okrenuću se rezultatima skorašnjih istraživanja. Koliko god da je Pariz divan, bleštav, pa i samo ime mu vrca od lepote, „grad svetlosti” je postao grad dosade, a Francuzi zvanično prvi narod u svetu po samoubistvima! I piju sve manje vina.

Postoji nekoliko teorija za ovakve zaključke. Ali, da se ne bavimo ekonomskom krizom (mi smo dokaz da gde ima krize ima i vatrometa), lošom godinom ili mojom nespremnošću, odabraću jednu teoriju pozivajući se, naravno, na slobodu govora. Koliko god da vredi otići, videti, probati, za pravi doživljaj nije dovoljno samo verovati utabanim putevima stare ili prosečnom turisti nedostižne slave. Imam utisak da, kao što kelneri ne očekuju napojnicu, Francuzi ne očekuju ni dobru kritiku, niti se sekiraju mnogo oko bilo čega, već prosto misle – u Parizu ste, šta vam više treba?