Snobovi & neznalice

Neki bi me iz tog razloga optužili za vinski snobizam – pojava o kojoj se u poslednje vreme mnogo priča. Kažu da svako vreme ima svoje Feme, pa je tako i današnji vinski svet pun pokondirenih tikvi. Svi smo se sreli makar sa jednim takvim primerkom. To su oni koji su sve probali, znaju šta valja, pa su našli „ono pravo”. Već s vrata znaju šta će da naruče, a s nipodaštavanjem posmatraju one koji se udubljuju u kartu pića.

Njihovu suprotnost predstavljaju vinski ignoranti. Ništa nisu probali, ali za njih nema dalje od onih nekoliko vina koje su upoznali i u koje se kunu već 20-ak godina ili vina iz kućne radinosti. Savet da probaju nešto novo smatraju pametovanjem i pomodarstvom. Jedne i druge povezuje to što samo oni znaju šta valja i neće se libiti da o tome pričaju svakome ko je voljan da ih sluša.

I dok su Francuzi snobovi na osnovu utemeljene slave, kako onda nastaje vinski snobizam kod nas?

Pogledajmo samo vinske karte većine barova i restorana. Ni kod nas se, kao ni u Parizu, ne poznaje zlatna vinska sredina. Da li nam ugostitelji svojom politikom poslovanja nesvesno nameću mišljenje da postoje krajnosti? Zašto se i u najobičnijoj birtiji ispod neimenovanog vina kuće nalazi Moët? Možda takav izbor vina implicira postojanje krajnosti – da bi trebalo da se kunemo samo u najlokalnije, ili da slepo verujemo da je najskuplje i najbolje. Da smatramo da su te krajnosti dobre.

Očigledno je da ima takvih bukvalista. Ipak, nije sve tako jednostavno. Mi smo, kao narod, skloni isključivosti i zanemarujemo okolnosti. Jer, svakome od nas može se desiti da nas optuže za jednu od te dve kategorije. Ako znamo šta volimo, ili ako nismo sigurni šta želimo.

Ako vrtimo čašu jer tako volimo ili ako još nismo svesni šta ćemo tek da zavolimo. Ako otvoreno kažemo da nam se nešto ne dopada, da nam čaša ne odgovara, ako otvoreno priznamo svoje neznanje o nekoj temi, treba da očekujemo da ćemo biti kategorizovani kao snobovi ili neznalice. A ponekad je samo dovoljno da smo mladi, pa još žene.

A ko smo onda mi?

To niko nije siguran, jer glavnu reč ne vodimo skoro nikad, jer se trudimo da upijamo tuđe, ne bismo li nešto naučili. A često u korist snobova ili neznalica. Zlatna sredina je nepravedno zanemarena kategorija. Ona je simbol truda, granica između samopouzdanja i snobizma, veština kontrole samog samopouzdanja, da ne bi otišlo na pogrešnu stranu. Jedinstven osećaj koji se nalazi između mukotrpnog rada i uživanja u njegovim plodovima, a to je za mene suština vinarstva.

Pravi vinski ljubitelji i poznavaoci cene balans. Ne može se biti dobar degustator ako se ne poznaju muke proizvodnje, kao ni dobar proizvođač ako se ne zna vrednost finalnog proizvoda. Ako vas ponekad optuže za snobizam, smatram da je to normalno, sve dok je u granicama. Stoga, iako, verujem u postojanje svih tih Fema, nevernih Toma i njihovih podgrupa, čini mi se da je sve više nas, vinskih štrebera, koji se trude da što više saznaju, nauče, ali da ne podučavaju kada im se to ne traži. Onih koji veruju u moć ovog pića, da sve to nije jedna velika propaganda, statusni simbol, sredstvo opijanja, ili način razmetanja sopstvenog (ne)znanja. Onih koji umeju da skinu štikle i obuju čizme za vinograd. I koji veruju da vinska slika naše zemlje teži balansu, gde reč neće nužno voditi najglasniji, kojoj god krajnosti pripadali!