Labudica na Patki

Da objasnim – Patka je potok koji izvire u blizini Beške, a u Dunav se uliva kod Starih Banovaca. Parcela sa krmnim biljem, naš budući vinograd, pruža se nizbrdo, prema potoku.  Ovo se područje i u katastru zove Patka, tako da hteli-nehteli formalno podižemo vinograd na Patki, da prosti služba za rejonizaciju. Po okolnim njivama i ševarima vršljaju voluharice, žečevi, lisice, viđen je i jazavac, srne... Fazani paradiraju poljskim putevima i ne pada im na pamet da se sklone čak i kad im trubiš,  još malo pa idila, ali na Patki pataka nema. Još manje labudica. One se pojave tek kad rešiš da posadiš vinograd.

Naime, u svim vinogradarskim priručnicima stoji, a Ministarstvo poljoprivrede prepisuje u svojim uredbama, da je barem tri meseca pre sadnje vinograda neophodno izvršiti rigolovanje zemljišta. U prevodu, to je oranje, rastresanje i premeštanje zemljišnih slojeva na dubini od gotovo jednog metra.  Ništa lakše – gde zna gradsko dete u telu pedesetogodišnjaka šta je metar dubine – nalazimo se usred Srema. Našim šorom po ceo dan defiluju moćne poljoprivredne mašine, traktori i traktorčine, kombajni veliki ko kuća, trista čuda, pozajmićemo u prvom komšiluku taj plug od metra, zakačiti ga na našeg malog fergusona, koji nam je vršnjak, i časkom obaviti famozno rigolovanje.

Kad bi se zezali! Najveći plug u našem i okolnim selima zahvata do dubine od pola metra. Pri tom ga vuče traktor od našeg bar tri puta snažniji i veći. „Za čega će vam dublje od toga, ta ko da na proleće neko može da proveri kolko je duboko bilo?“ čude se komšije i nude se da pomognu, biće da smo im zabavni. A mi se zainatili, naš vinograd mora da dobije sve najbolje od samog početka.

Potraga je potrajala danima, dok nismo stigli do jedine firme u Srbiji koja radi uslužno rigolovanje, čije je ime poznato svim novopečenim vinogradarima koji se drže propisa, a bogme i ponekom organu gonjenja. Stižu tad-i-tad, da se spremimo, štagod to značilo.

U mom slučaju značilo je uzimanje dva slobodna dana sa posla, a semestar tek počeo, jako nepopularno. I pravljenje tri gibanice u cik zore, red je ljude dočekati domaćinski, nečim toplim, taj traktorista mora da vozi celu noć dvesta kilometara autoputem, pozadi mu se klati onaj plug od metra... Zamišljala sam ja, a Branko je zaboravio da mi kaže kako zamišljam budalaštine. Posle tu gibanicu pojedemo sami, hladnu, oko podneva, potpuno izbezumljeni od tipkanja po telefonu pošli-stali-vratili se-sutra će... Malo sutra će! Trećeg dana čujemo od poznavalaca srpskih vinogradarskih prilika kako je preklane jednom kontroverznom biznismenu dojadilo da ih čeka, pa je četvrtog dana kupio rigoler i završio posao.

Na svu sreću pojaviše se tog četvrtog dana oko podneva –  gibanice nije bilo – jer bi u protivnom, a u nedostatku sitnine za kupovinu rigolera, mogli samo međusobno da se poubijamo. Tačnije, javljaju da su stigli, čekaju kod škole. „Kakve crne škole, što ne dolaze ovamo“, gunđam ja i jurim da punim džezvu, a Branko me gleda ko s uma sišavšu. „Kako, leba ti, da skrenu u naš šor? Sedaj u kola, vodimo ih pravo na Patku.“

Mi pred školu, a tamo: „Kuku, šta je ovo?“ zavapim.

„Labudica, ćurko“, dobacije mi Branko dok iskače iz kola.

I tako je labudica, što je popularni naziv za prikolice mastodonte, naša je bila dugačka jedno petnaest metara, sletela na Patku.

Na njoj traktor guseničar, plug prava sitnica, vidi sliku. Stigli su kao vozilo pod pratnjom izdrndane lade iz koje izlazi osoba koju zovu Doktor, šta da kažem, zubar pouzdano nije. Umesto izvinjenja za četiri dana kašnjenja, ama umesto dobar dan, pita gde nam je nafta! Kakva sad nafta? Pa rečeno nam je da se spremimo. Sledi kraća rasprava na temu da li je gorivo uračunato u već sumanutu cenu, u kojoj su naši, to jest Branko, pobedili, i obećanje da će nam nafta biti odbijena od troškova, samo da je kupimo, jer oni ne nose novac sa sobom, a ne nose ni kante. Koje smo posle pozajmljivali po celom selu, naše dve nisu bile dovoljne ni da traktorista kresne mašinu.

To je, inače, jedan simpatičan momak, tek nešto stariji od Brankove dece, Dobrica, po osnovnom obrazovanju konobar, koga su nam ostavili zajedno s guseničarom, pokupili svoji labudicu i otišli da lažu nekog drugog kako su na putu, samo što nisu, eto njih. Dečko nam posle kaže kako smo imali sreće, samo četiri dana zamajavanja i to zato što smo mali i bilo im usput, neki veliki vinogradi već tri nedelje čekaju drugi rigoler, zaglavljen u blatu s polomljenim ne znam ni ja čim, neće ga izvući do proleća, možda i nikad, a Doktor ih sve vreme ubeđuje da je tu, nadomak sela, koliko sutra počinje rigolovanje. Da se spreme!

Trajalo je dva ili tri dana, ne sećam se više. Branko je trčao po naftu, zajedno smo skakali po mesečevom pejzažu budućeg vinograda, a guseničar je vredno špartao gore dole. Nisam verovala da će se zemlja više ikada sleći, posebno ne do proleća.

Častili smo Dobricu i da nam probije put, izravna jedno nezgodno brdašce, pomagao je Branku da iskrče nekakvo žbunje. Posle, uz večeru, priča kako dva meseca nije bio kod kuće, radi na crno, za fiksnu platu od dvadeset hiljada, retko mu neko ponudi i krevet kao mi, spava kojekuda, za hranu se često sam snalazi, „A po vinogradi nema prodavnica, znaaaš...“  Znam, u stvari ne znam, ali znam u kakvoj zemlji živim.

Završio je posao po mrklom mraku, proslavili smo, u zoru je ponovo sletela labudica na Patku, odnela guseničar i Dobricu. Sreli smo se još jednom, pola godine kasnije, u njegovom rodnom gradiću, slučajno. Nasred ulice je zakočio razdrndani jugo, iz njega je iskočio mladić, neprepoznatljiv u urednoj odeći, i stao da nas grli i ljubi. Saborac u našoj prvoj vinogradarskoj pobedi. I prvi drugar od nekolicine koju smo stekli  u ovoj velikoj životnoj avanturi. Po njemu se put kroz vinograd zove Dobricina magistrala, neka ostane zapisano.