Prva pričest

O njemu svi znaju i pričaju, on sve prati, svuda se kreće. Služi kao inspiracija mnogima. Nekoliko puta sam imala priliku da ga dotaknem i sa strahopoštovanjem prolazila kroz tekstove – inspirativne priče ljudi iz sveta vina, vinogradara, vinara, kuvara, blogera, enologa... A među rubrikama i kolumna Vino na štiklama. I prva prilika da napišem nešto za istu.

Ovo je kolumna koju pišu žene (čast nekim izuzecima muškog pola koji nađu brojeve štikli 47 i u istim uživaju) i koja je namenjena da pruži perspektivu vina iz ugla žena, a da negde mora dotaći muško-ženske odnose. Teme su seks, vino, muškarci, vino, seks, vino i muškarci, sa malom primesom mode, putopisa i ne znam da li sam spomenula na kraju – seks!

Početkom prošle godine nastala je ideja za blog Vina&Marina. Posle višegodišnjeg kretanja po vinskom svetu Srbije i regiona, lepog broja poznastava, isprobanih vina (za moj dvadesetšestogodišnji život nije loše) i moje ljubavi prema vinu, kuvanju, putovanjima i umetnosti rešila sam da to sve nekako objedinim.Ideja je bila: napraviću blog o vinima, obilaziću vinarije, fotografisati (se), pisati o ličnim impresijama, druženjima sa ljudima, sređivaću besprekorne fotografije vinograda, instagramisati savršene kadrove caše vina pored kamina i slično.

E, tu je zapelo. Fotografisanje. Društvene mreže. Ako nije na fejsu kao da nije ni bilo!

Primer 1:
Sedim na finoj večeri sa dobrom ekipom, degustacija vina u toku. Kuvar donosi jelo, svi su u pripravnosti sa telefonima, fotkaju jelo, šljašte blicevi. Konobar sipa vino, a sa svih strana: „Mogu li samo da slikam flašu“, „Jel' možete samo da pridržite tako da slikam“ i slično. Pain in the ass svakog konobara. Gledam i ne verujem. Dok se sve to izretušira, provuče kroz filtere i objavi, jelo se ohladilo a vino ugrejalo!

Primer 2:
Newsfeed Fejsbuka. Degustacija u nekom fensi hotelu. Identičnih 156 fotografija istog kadra čase i tanjira, sa istim haštagovima. Užas! Nikad od mene neće biti vinska Zorannah.

Primer 3:
Svačiji rendom obrok je remek delo kuvara sa mišelinovom zvedicom. Napravi sendvič i jedi, batali kadriranje i uparivanje. Ionako sendvič najbolje ide sa jogurtom (TROKUT - piramyda, naravno).

Ja zaboravljam da fotografišem. Izgubim se u mirisima, ukusima, poeziji. I zaboravim da napravim fotku. I samim tim nisam ni probala to vino, niti bila tamo gde jesam. Ono čega nema na Fejsbuku nije se ni desilo!

Lepe slike su u glavi, mirisi u nosu. Nema te fotografije koja bi dočarala miris trave na koju je bačeno ćebe za piknik, zvuk zrikavaca koji su urlali na letnjoj žegi nekog tamo malog zaboravljenog italijanskog grada dok sam sa Najsavršenijim pila neko tamo vino koje je u ovom slučaju skroz nebitno.

(Pampur smo izgubili dok smo trčali bosi kroz šumu po kiši, tako da ni taj dokaz da sam bila tamo nemam.)

Nema te fotke koja može da dočara i ponovi osmehe ili suze iskrenih prijateljica dok se pila rezerva iz neke davne godine, čuvana za neku „specijalnu priliku“ koja uglavnom ne dođe kada se tako željno iščekuje.

Svaki kadar u životu je sjajan – onaj koji nije režiran, savršeno kadriran, provučen kroz hiljadu filtera, školski haštagovan. Stvar je u tome što ti kadrovi ostaju samo za naše oko i tu treba i da ostanu.

Eto, sve to mi prolazi kroz glavu dok pišem ovaj prvi tekst za Vino.rs. Ah da, da li da vam odam tajnu šta pijem dok ovo pišem? Zidarski Jelen, nula pet, proizvodi i puni Apatinska pivara. Haštag: #zednavinskablogerka

Foto Ivana Čutura i arhiva