Vugava opijena letom

Donela sam je u Beograd krišom, u ručnom prtljagu sa jedrenja, umotanu u i dalje slan peškir za plažu. Čuvala sam je za neku večeru kada bih spremila ribu i blitvu, kada je beogradski asfalt vreliji od prijatnih noći na jedrilici.

Onda sam je čuvala za neko jesenje veče uz girice koje bih kupila u obližnjoj ribarnici.

Onda sam je čuvala da je popijem uz neke dagnje koje su prešle isto tako dalek put i smrzle se do Beograda jednog prohladnog oktobarskog dana.

Konačno se izgubila negde na polici sa ponosnim plavcima, kjantijima, nekim skromnim merloima iz udaljenih krajeva, ponekom flašom dedine domaće rakije i bakinim sokom od zove.

I danas je ugledala svetlost dana. Obrisala sam prašinu sa boce, pažljivo je ohladila i otvorila.

Poljuljala me je ova flasa vugave, kao jedrilica prve noći kada smo po nemirnom moru plovili od Trogira do Visa. Uz more kao mastilo, dremljivo sam pokušavala da uhvatim svaki drugi veliki talas koji smo sekli ispod mekanog ćebeta, dok je skoro pun mesec osvetljavao crnu površinu vode koja je izgledala nikad strašnije i nemilosrdnije. Spavala sam na palubi, gledala zvezdano nebo sve dok nisam konačno zaspala.

Svakim gutljajem ovog vina vraća mi se sad miris mora u izlazak sunca, miris kafe koji se širio palubom kao da samo njoj pripada. Svakom mi se časom sve jasnije pojavljuje slika Komiže dok se lagano uljuljkavam u svojoj morskoj postelji, još uvek dremljiva. Jarboli se neumorno klate, krik galebova za koji ne znam da li mi je prelep ili strašan, smiraj pred početak jednog novog dana punog uzbuđenja.

Sišla sam sa broda bosa, opijena lepotom ove uvale, i dalje uljuljkana u ritmu talasa. Dok sam šetala gradom nabasala sam na malu vinoteku u kojoj sam kupila tu bocu vugave i bocu plavca malog, jedan hib ili višku pogaču od smokava i par razglednica mora.

Slušala sam o vugavi od starih galebova. Oni su mi rekli da se čuvam vugave od 14 procenata alkohola, a ostali da se čuvam starih galebova.

Ima nešto u ovom vinu – na prvi pogled tako jednostavno, autentično, aromatično i apsolutno opijajuće, a kada se malo više udubim u isto, osetim nežnost, laganu aromu vetra na Visu koji golica nepce i kožu u savršenoj simbiozi sa školjkama koje prosto mame, sa ribom koja se bezbrižno praćakala u obližnjim vodama Visa dok je nisu u mreže dozvali vredni ribari koji imaju prelepe žene osunčane suncem juga.

Miris je najupečatljivije sećanje. I dalje pamtim miris crnog rižota u nozdrvama dok sam lenčarila bezbrižno u nekoj konobi u gradu Visu pokušavajući da upijem što više mirisa, ukusa, daška vetra i soli u vazduhu.

Galebovi su bili u pravu. Zbog vugave bih i ostala na Visu.

Dobro, možda ne samo zbog nje...