A kog vina se vi plašite?

Jednostavno, ljudi se pribojavaju da li su njihova nepca dostojna tog božanskog dara majke prirode, u strahu su da li će osetiti arome o kojima su im pričali i da li će ispasti budale ako to ne osete.

Dosta sam razmišljala o tome i shvatila da se za vino često vezuje faktor straha. Ljudi u restoranu prestravljeno gledaju u vinske karte, dobacuju se sa vinskom kartom „ajde ti“, zamuckuju nad uvrnutim stranim nazivima i na kraju, kada odaberu, podrhtavaju dok konobar otvara vino jer i dalje nisu sigurni da li su napravili dobar izbor. 

Muškarci, kada se udvaraju, takođe imaju strah da li su napravili pravi izbor vina (zaustaviću misao ovde, realno baš ih briga ako se ovajde), ljudi kada idu u goste uvek se hvataju za ono provereno da se ne bi „obrukali“ itd... Generalno, vino unosi određenu dozu straha i adrenalina – od finoće vinskih čaša koje su tako krhke i nežne, preko uvrnutih vinskih aksesoara kao što je dekanter (nad kojim lično strahujem svaki put kada ga perem), aerator, otvarači koji nekada izgledaju kao srednjovekovne sprave za mučenje, pampur koji je nekad taaaako bezobziran prema vama kada se otvara boca i slično.

Sledeći faktor straha je cena. Berba, deo sveta iz kojeg vino dolazi, ko je žena vinara ili obrnuto. Ljudi obično misle da je cena preduslov za kvalitet. Ne volim matematiku, ipak sam ja umetnik, ali cena jeste nešto što izaziva strahopoštovanje, iako ponekad bez razloga.  Postoje berbe od kojih se noge oduzimaju, i tehnike od kojih kolena klecaju, i vinarije o kojima se fantazira u najvrelijim snovima.

Sa vinom treba kao na prvom sastanku – samo polako, treba mu dati šansu makar bilo „teža kategorija“ od vas samih. Za početak osnovne informacije: kako se zove, odakle je, koliko je jak (ovo se realno ne pita na prvom sastanku), pa ćete lako probiti led i nastaviti priču, a na kraju ćete biti ili veoma prijatno ili neprijatno iznenađeni, što ipak zavisi od vaših ličnih preferencija.

Mene je strah kada na stiklama moram da se protegnem da dohvatim bocu sa najviše police a nema nekog džentlmena da me podigne. Takođe, strah me je da možda neću uspeti za života da probam sve kjnatije. Užasno se plašim da slučajno ne ušmrknem vino kada ga mirišem (iz iskustva), da ne razbijem svoju omiljenu čašu i da bocu vina ne popijem sa najvećim osmehom na licu.

A vi, kog vina se plašite?