Dogovor je bio da pišem o ljubavi. 
Ali dok sam sanjarila nad tastaturom, motreći kroz prozor londonske krovove i teško nebo puno kiše, s prstićem u vazduhu već spremnim da piše, odlutaše mi misli nekim drugim pravcem. Setila sam se, ko će ga znati zašto, dana kad sam pažljivim učenicima pričala kako, da bi smo bili uspešni somelijeri, moramo razumeti ljude kojima preporučujemo vina.

Dve stvari želim ovde da spojim u jednu – srpska i grčka vina iz perspektive nekoga ko živi na Zapadu, u Londonu.

Probala sam nedavno srpska vina na (objedinjenom) štandu na jubilarnom 50. izdanju Vinitaly. Sve je bilo fino, ali nekako previše internacionalno, bezlično. Pitam se šta treba da se uradi kako bi u Srbiji razumeli da je Zapad žedan novih stvari, a ne srpskih Bordo kupaža koje su i u originalnom francuskom izdanju dosadile i bogu i ljudima!

Iako lepe reči i gvozdena vrata otvaraju, iskrenost, uči nas život, nije u svakoj situaciji neophodna, naročito u onima koje zahtevaju učtivost i diplomatiju. Sačuvaj svoje mišljenje za sebe, ćuti mudro ako hoćeš da sačuvaš prijateljske i dobrosusedske odnose, a bogami i da spaseš karijeru.

Ako ste, kao i ja, od onih emancipovanih žena koje mogu herojski da izdrže 18 sastanka zaredom na štiklama od 14 cm, koje same sebi montiraju Ikeine police i stolice, za sekund promene točak na kolima, znaju sve tajne fusion i confusion kuvanja, a baš sada uče japanski na kursu ikebane, onako, čisto da im se nađe, ali kojima je lakše popeti se na Mesec nego da nađu neko fino biće suprotnog pola s kojim bi podelile dan i noć, i krevet i orman, onda dobro došle u klub perfektnih kandidatkinja za neudaju.