Princeps 2015, Deurić

Na kraju tog neizvesnog, dugotrajnog i skupog procesa, njihov proizvod stupa u tržišnu kategoriju za koju se prosečan srpski konzumet još uvek veoma malo ili gotovo upšte ne interesuje. Kada na sve to dodate činjenicu da se takva vina još prvog dana na policama vinoteka i restorana suoče sa strahovitom svetskom konkurencijom, koju predvode moćni brendovi nekad vredni koliko i ukupna godišnja proizvodnja svih srpskih vinara zajedno, onda je odluka domaćeg vinara da se bavi proizvodnjim kvalitetnih penušavaca ravna ideji pilota kamikaza da odleti u svoju misiju. Ali onu poslednju, bez povratka.

Vinarija Deurić spada među retke vinarije u Srbiji koje se hrabro i ozbiljno bave ovim tipom vina. Tržište su ka sebi otvorile odveć poznatim penušavcem „the“, koji se uistinu sve ređe viđa na vinskim kartama, dok bi njega ubuduće trebalo da nasledi jedan blanc de noir.

Princeps, novo belo penušavo vino, napravila je vinarija Deurić od crne sorte Pinot Noir. Enolog Mirko Niškanović je osim u sorti, koju je ovoga puta koristio za svoj novi penušavac, razliku napravio i u nivou slasti koju u krajnoj formi ovog vina tehnički možemo klasifikovati kao BRUT NATURE. Slast prethodnika, koji je bio klasifikovan kao tržišno popularan BRUT, domaća regulativa je smeštala na skalu između 8-12g/l, dok je Prniceps beskompromisno suv sa 0 (nula) grama šećera po litri.

Na ukusu je baš takav. Konkretan, drugačiji, bez mnogo prefinjenosti, drzak, suv kao kost, sa dobro očuvanim kiselinama uprkos trogodišnjem odležavanju na finom talogu nastalom u procesu sekundarne fermentacije u boci. Baš te kiseline su dodatno istaknute, jakim citrusnim ukusom nalik na limun i nagnječenu koru lajma koje se nadovezuju na impresiju osvežavajuće zelene jabuke. Evidentnoj snazi citrusnog uticaja na nepce, kontrira fina biskvitna nota u završnici, neminovno prisutna zbog procesa razlaganja finog taloga u boci.

Na mirisu je podjednako intrigantan, sa prelepim notama kruške, žute jabuke, grejpfruta, koje se kao kod voćnog tarta prepliću sa notama prepečenog tosta, brioša i nagoveštaja finih orašastih tonova... Drugi gutljaj koji obavezno sledi, iznova ostavlja utisak dostojan ideje o dobrom i karakternom penušavom vinu.

Drskost, kao epitet, retko kada upotrebljavam u svojim degustacionim beleškama. Ali se sve češće javlja kada su domaći penušavci u pitanju. Oni, uostalom, poput ovog vina, iz berbe u berbu hrabro pariraju većini svetskih brendova koji nam već dugo, za isti kvalitet mnogo intenzivnije tanje džepove. Čini se da se naši vinari uprkos svim okolnostima sa početka priče ipak ne predaju.

Inat, drskost, šta li...