Kulise, pajaci i još po NEKO

I dok se posredstvom većine nacionalnih frekvencija i dnevne štampe, srpska kultura i vaspitanje mrve u prah bez povratka, a ljudska reč i obećanja ovaploćuju u vidu izbljuvanog blata s najgorim namerama, vinska kultura je ta koja se jedina, kao ptica Feniks, rađa iz pepela u kome je decenijama tavorila kao trinaesto prase, sve zajedno sa ljudima koji je predstavljaju, od vinograda, pa do čaše na visokoj štikli. Urušena socijalističkim ekonomskim prioritetima, a kasnije ostavljena na vetrometini tek retkih entuzijasta, vino i vinska kultura danas grčevito hvataju Evropu i svet za vrat, ma koliko se ti, nekada, i izvan ekonomskih tokova cenjeni pojmovi, kurobecali i trudili da nam dokažu da smo zaista poslednja rupa na svirali. Pa čak i tu, u sferi vina, gde nismo ni agresori, ni genocidni, ni bledi prepisivači univerzalnih trendova.

Naravno, nije reč isključivo o nama, niti se kugla oko nas okreće, ali možda je ponovo došao trenutak da se osnuje neka vrsta vinski nesvrstanih naroda. Istina, tako posmatrano, vino se izjednačava sa pojmom politike pošto je apsolutno jasno ko će se naći sa koje strane šahovske vinske table.

Činjenica od koje treba bežati, ili je jednostavno prihvatiti, kao i pravila koja sa sobom nosi?
Velika svetska ocenjivanja, nadmetanja, takmičenja, ukazivanja na regione, proizvođače i etikete vina koje narod sveta „must buy” lagano nas uvode u sferu apsolutnih uticaja i monopolizma potrošačke kulture. Poslednji (ne)slavan primer mogao bi biti najveći skup Masters of Wine u Londonu, na Dekanterovom žiriranju.

Sve ono što bi se moglo prebaciti tokom decenija Robertu Parkeru i njegovoj sve većoj sviti svetskih vinskih istraživačkih noseva, u smislu „prilagođavanja objektivnosti” pri dodeli najviših ocena, sublimirano je na jednom mestu, u londonskom Tobako Doku.

Predlažem da se uskoro na policama nađu vina Kremen Maxi Kamen, Rodoslov Rodić Selection, ili Stari Metro Zavet. Pod takvim etiketama možda se i definitivno pozlate na zapadnoevropskom nebu i baš nas pravo obraduju.„Ove godine Decanter je udelio pregršt zlatnih medalja vinima napravljenim specijalno za britanske supermarkete (Sainsbury’s Taste the Difference Pinot Noir 2013, The Co-operative Truly Irresistible Malbec 2013, Morrison’s Signature Pinotage 2014, Tesco Finest Malbec 2014…), a rekordnih, čak 90% svih prijavljenih vina iz Velike Britanije osvojilo je medalje! Domaćinski, nema šta… Da se to dogodilo u Srbiji, sami bi sebe ismejali”, stoji u tekstu na sajtu Vino.rs.

Vina namenski pravljena za velike trgovinske lance svakako su dobra, ali pošto je i inače mnogo onih koji kritički i nedobronamerno ocenjuju vinska ocenjivanja, ocenjivače, ili pojedine sisteme ocenjivanja, bitno je da pomenemo sledeća zapažanja:
NEKO kaže: Kakvo je to ocenjivanje kad svi oni sede i komentarišu vino koje piju? Čim onaj prvi kaže: mmm, daaa, čak i najobjektivnijem sudiji se budi podsvest koja ukazuje da je reč o sjajnom vinu. Ili obratno.
NEKO kaže: Kako mogu u tolikoj bujici raznoraznih etiketa, kad jezik potpuno odrveni od tanina, da pravilno ocene vina s kraja seanse (ili ona već zaboravljena, s početka)?
NEKO će opet: Otkud znaju da je u boci baš to vino kad je vinar mogao da naspe bilo koje, najbolje na svetu, i da ga kao svoje pošalje na nadmetanje?
NEKO kaže: Vina su kao živa bića, njihov ukus i to kako će se dopasti ocenjivaču zavisi od velikog broja faktora, temperature, atmosfere, pa čak i mesečevih mena. Da ne pominjemo još ko zna šta.
NEKO tvrdi: Naše autohtone sorte nemaju šansu između brojnih internacionalnih, ako u žiriju nema nekoga da ih kao takve pojasni članovima vinske porote, što na velikim svetskim takmičenjima teško da će ikada biti i uzeto u razmatranje.

A u praksi uopšte nije tako. Nešto gledam, gotovo svi, pa i najsitniji svetski vinski regioni na Dekanteru imaju svoje male pomagače, regionalne predsednike panela, neretko poreklom baš iz „krajeva” odakle dolaze ocenjivana vina: Alzas, Burgundija, Bordo, Šampanja, Loara, Grčka, Kipar, Južna Italija, Toskana... Usko specijalizovani stručnjaci za lokalno, da ga objasne globalnom. Sasvim logično i razumljivo. A nama, čitavoj tzv. Centralnoj i Istočnoj Evropi zapade MW Andžela Mjuir.

Dotična Andžela, čitavom svojom karijerom upravo savršeno pogoduje onom što mi se čini da je generalni kurs koji je Dekanter ovogodišnjim ocenjivanjem tako transparentno razotkrio, a predstavlja definitivno usmerenje ka tržištu od koga se (kod njih) živi.

Andžela Mjuir je vodila grupu koja je ocenjivala srpska vina na Decanter World Wine Aards 2015

Teorijski vrhunski potkovana diplomama političkih nauka i ekonomije, od najranijih vinskih dana, Andžela se bavi trgovinom vinima za najznačajnije vinske liferante. Potom, 1988. godine osniva sopstvenu visokocenjenu vinsku radnju, pa potom školu, te da bi se narednih decenija specijalizovala kao konsultant vinarima koji žele da poprave prodaju u Evropi i Americi. Uz visoke pozicije u MW organizaciji i zvanje bivše predsednice Wine and Spirit asocijacije Velike Britanije i Severne Irske, rekoh, prava je osoba na pravom mestu da prepozna rizike, i zaštiti zapadnoevropsko tržište od nastupajuće armije dobrih istočnoervopskih vina. Maliciozan zaključak?

Svaka čast gospođi i njenom vinskom iskustvu, al’ baš se nešto čudim što nam ne dodeliše neku od MW dama koje već niz godina gravitiraju ovom podneblju? Pa na spisku su, recimo, imali i Džo Ahern i Luiz Sidbek koje su sudile na Velikom testu Vino.rs 2014, a čije je ocene, gotovo u milimetar potvrdio nedavno održani balkanski vinski samit u Sofiji.

Zanimljivo je i to, da postoji i regionalni predsednik panela za Češku, Mađarsku, Rumuniju i Sloveniju, čuvena MW Karolina Gilbi. Kao da ove zemlje, to maglovito podneblje bivših YU republika, uključujući Croatiu, BiH, Montenegro, Macedoniu, pa i Serbiu (sa, il’ bez Kosova), i Bugarsku, ajde, da ne sitničarimo, ne spadaju u C. & Ist. Europu.

NEKO je komentarisao tekst o Dekanteru na Vino.rs i zapisao: Ako je neka uteha nisu bolje prošli ni naši susedi. Hrvatska i Makedonija - ni jedno zlato. Slovenci četiri, a Italijani 40 zlatnih.

Vidite kako rodoljublje pomuti rasuđivanje i kako je „tanka granica između ljubavi i mržnje” (The Pretenders) ili objektivnog i subjektivnog. Jer istina je da zemljaci Bakhovog sina s one strane Dunava nisu dobili nijedno zlato, ali jesu nešto još vrednije. Hrvati su ukupno dohvatili čak 67 odličja bez zlata, ali sa čak dva Regionalna trofeja. Nekako tradicionalno, jedan ide u Kutjevo za Traminac iz ledene berbe 2011, dok je drugi laureat Festigia Castello 2012 istarskog giganta Vina Laguna. Pa opet, nešto sumnjam da croatski vinari globalno sijaju od sreće.

Slovenci su otišli dva koraka dalje i bukvalno razbili Dekanter. Imaju nešto manje odličja od istočnog susjeda, ali jedan Internacionalni trofej za Laški rizling 2012 Ptujske kleti, dva Regionalna trofeja i čak četiri zlata.

A onda zalazimo lagano u tu sivkastu i maglovitu zonu centralne Evrope i istočnog Balkana, gde su Makedonci donekle podbacili ove godine malim brojem osvojenih medalja. BiH ima sedam odličja, ali svega četiri bronze, dok se Crna Gora može podičiti samo jednom bronzom.

Bugarska, koja nas je po broju medalja na svim međunarodnim utakmicama „šila sve u 16”, osvojila je jedno zlato i svega četiri srebra, a sveukupno manje medalja od Srbije!

OK, Srbija se okitila medaljama kao božićno drvce, ali se ozbiljno pitam: kakav je to čarobni štapić sprečio brojna srebra da se makar delimično pozlate? Ima li NEKO da mi odgovori?

Da ne ispadne baš kako je naša regionalna šefkinja panela nešto centralno&istočnoevropski nakrivo nasađena, reći ću da su Rumuni osvojili još manje medalja, ukupno 36, od čega dva srebra.

E, baš ta balkanska vina nisu nizašta, za razliku od kiparskih, koja poneše dva regionalna šampiona, i grčkih koja su odnela čak četiri regionalne titule i još četiri zlata, a ukupno preko 180 medalja. Ili gotovo koliko sve gore pobrojane zemlje zajedno!

Komentarisati 58 francuskih, ili 40 italijanskih zlata potpuno je neumesno pošto su ove dve vinske nacije zajedno osvojile gotovo 5.000 odličja, pa 2 % zlata i nisu neko čudo. Takođe, samo 16 preporuka od ukupno 130 osvojenih priznanja Velike Britanije govori u prilog činjenici o klimatskim promenama i kako Britanija postaje idealan teroar za uzgoj čega-sve-ne.

Konačno, ako nekoga zanima, najznačajnije internacionalne trofeje, njih 35, gotovo su ravnomerno, po 5-6 podelili Francuzi, Australijanci, Argentinci, Južnoafrikanci i Španci, a potom slede Italija i Čïle, dok su po zrno nabole „ćorave koke” iz Slovenije (gotovo uvek jedna te ista firma ih osvaja), Portugala i sa Novog Zelanda.

Posle svega izrečenog, razmišljam, da li ocenjivači sa čašama ispred sebe treba da sede razdvojeni, u nekakvim gluvim sobama? Da li ovakva ocenjivanja moraju da imaju veći broj raznoraznih žirija, tipa: žiri vinara, novinara, prostog puka? Pa se svi glasovi saberu i podele i time dobije aritmetička sredina svakog vina. Ili da se kao za Eurosong glasa i navija SMS-ovima sve dok mobilni operateri ne prepuknu od silnih osvojenih para?

Ili, da li ikome uopšte trebaju ova ocenjivanja? Ali onda se automatski postavlja i pitanje: zašto slati rakete na Mesec ili Mars kad tamo nema života i ničega vrednog?

Mislim da se vino može oceniti samo prema utisku koje ostavi na nosu, nepcu, u dahu. Tu nikako ne treba računati na faktore tradicije, sortne prepoznatljivosti i slično. Upravo pojam „sortnost”, jedna od stavki na ocenjivačkim listićima, predstavlja debeli teg na vagi objektivnog i subjektivnog. Niste prepoznali sortu, pa pišete osrednju ocenu? A znate šta je dobro vino i šta vam se sviđa? E, baš mi je žao.

Ali ta neprepoznatljivost lokalnih, autohtonih sorti, upravo bi mogla biti onaj dodatni poen pri ocenjivanju. Uživanje u čarobnim nijansama tamjanike, zavodljivosti prokupca ili brutalnoj seksualnoj snazi plavca malog, te onoj nešto sofisticiranijoj vranca velikog, zaista su „njam” za svakog bistrog degustatora. Samo ko to da objasni gospodi MW koja nakon hiljada degustiranih etiketa, napisanih knjiga i održanih predavanja moraju da drže do svog naučenog integriteta.

Internacionalno prepoznata sorta is the best, fuck the rest.

Ali dobro, treba se prilagoditi novim vremenima, novim običajima. Predlažem da se uskoro na policama nađu vina Kremen Maxi Kamen, Rodoslov Rodić Selection, ili Stari Metro Zavet. Pod takvim etiketama možda se i definitivno pozlate na zapadnoevropskom nebu i baš nas pravo obraduju.

I za kraj jedno, najvažnije vinsko pitanje: koje je vino najbolje?
Ono koje pijete u vinariji, uz lokalnu priču, lokalne specijalitete i atmosferu. Nijedno od tih vina nikada neće biti bolje ni na jednom takmičenju, nego što je to u degustacionoj sali vinara koji ga je napravio. Svoj na svome? Pa onda nije ni čudo što se vinari ljute kad im „vinska deca” ne prođu najbolje ili bar očekivano na ocenjivanjima daleko od kuće. I zato, pijte vina u vinarijama, jeftinija su, bolja i donose radost. Za razliku od nekih bezalkoholnih pića koja samo navlače neželjene kilograme i karijes.

Nazdravlje!