Ah, taj Sevdah!

I sve je izgledalo kao pravo. Čaše, sudovi za pljuckanje, odštampane bodovne liste, kao da smo u sred Londona na Decanteru. A u čašama, kao da je vino, a ono špricer u odnosu 1:1. Ukupno šest raznih etiketa penušavih voda i samo jedna vinska - Sevdah vinarije Aleksić iz Vranja. Za trenutak se mom vinoljubnom srcu ta scena učini  kao siroto lane okruženo gladnim hijenama. Šta je uopšte špricer? Probuđen u sred noći ne bih odmah bunovno obasuo paljbu u stilu: kvarenje vina, nego šta! Ne. Kratki srpski fitilj kad je u pitanju vinska kultura, upravo je kratak koliko je i kultura. Špricer se ovde vezuje za doba masovnog socijalističkog privređivanja u vinskoj kulturi, pa se raspad vinske tradicije od sredine XX veka i generalni prelazak sa dobrog vina na špricer (čitaj: masovna vina toliko loša da se moraju popraviti kiselom) uvrštava u krucijalne i neoprostive KP & titoističke grehove. Međutim, zemlje okruženja sve to vreme grade ozbiljnu kulturu ispijanja vina und vode, pa čitava Dalmacija od sabajle živi na gemištima, Slovenci ih redovno i ozbiljno na slepo ocenjuju, a Mađari i dan-danas u najelitnijim restoranima najradije piju špricer sa rozeom. Jedino je srpska vinska kultura ovaj vinovodni blend prepoznala kao „udri me do zore“, jeftino kafansko piće što podržava mezetluke svih boja i nijansa masti, ali i univerzalni lek za mamurluk i glavobolju. Kad popiješ toliko da zvekneš tintarom o sto, više ti posle toga ništa ne fali.

Tačnije, u Srbiji prava kultura ispijanja špricera zapravo i ne postoji iako se neki maksimalno trude da je vaspostave pa makar i kroz šalu. Tako u ponekoj čardi možete naći nešto nalik na pravu anatomsku kartu na kojoj se prepoznaju sledeći varijeteti špricera: Lalinski, pola vino pola soda; Gospocki, duplo više vina od sode; Dugi korak (hoszzu lepes), jedno vino a dve sode; Šoferski – samo soda; Alaski – par kapi sode u vinu, neki kažu 13 kapi, baš;  Sremačka kontra, normalan špricer al se prvo sipa soda a onda uspe vino; Kontra-admiralski, čisto vino, a soda se samo gledi...

Iako se soda apostrofira kao prirodni medijum za vino, živahni razvoj privredne grane iskorišćavanja opšteg dobra (voda) u privatne svrhe, doveo je do pojave brojnih etiketa na tržištu. Srpski lideri, vojskovođe, krunisane i ostale slavne glave, kao u istorijskoj čitanci promiču na etiketama po rafovima prodavnica. Ali koja je kisela bolja za špricer, može li se kisela meriti sa sodom i šta biva sa vinom u toj varijanti, pokušalo je da otkrije nekoliko vinskih novinara iz Novog Sada i Beograda tokom ovog blajnd testinga.

Prvo smo probali čisto vino, ali ni tu nije sve bilo baš čisto. Naime, Sevdah, koji sam već ranije pohvalio kao vino iz niže cenovne kategorije, svakako najniže za vinariju Aleksić, ali koje nudi daleko više nego što cena govori, sad se pojavilo u novoj, meni još zanimljivijoj varijanti. Naime na tržištu odnedavno egzistira litarska boca koja košta daleko manje od buteljke, a sadrži isto vino. Možda jeste isto ali meni se čini daleko živahnije, svežije, mada možda ne toliko kompleksno kao buteljirani Sevdah. Pa to je i normalno, vino ne sazreva isto u bocama razne zapremine, što vam je akvarijum veći i ribe su deblje.

I šta da kažem? Probali smo, prvo bili malo zbunjeni, a onda počeli da otkrivamo finese. Za trenutak je izgledalo kao da voda u potpunosti obriše boju, miris i ukus vinu, A da vino u trenu ubije mehuriće pa sve postane samo bezbojno i kiselkasto. Al ne lezi vraže. Malo mućkanja po ustima, promišljanja i gle – pojaviše se evidentne razlike. Počeše ocene da pljušte, komentari, istina ponekad zajedljivi, al opet i konstruktivni. I svi smo se dobro zabavili, a to i jeste cilj kad se pije vino, zar ne? I niko se nije napio.

Da li vas zanima kako je soda prošla u konkurenciji sa kiselim vodama, nekim blagim, nekim od kojih vam pršte oči? Da li vas zanima koja je kisela najbolja za sa vinom? Da li vas intrigira kako je Sevdah razgalio špricer srca?

Kako mi marketing ne bi zamerio reći ću samo da je ubedljivo i gotovo jednoglasno prvo mesto odnela kupaža sa verovatno najjeftinijom kiselom vodom na tržištu. Da li to znači da je za špricer najbolje jeftino vino sa jeftinom vodom? Ne znam, stvarno.

Soda je opet zauzela visoko drugo ili treće mesto između pet kiselica. Nažalost, daleko više peni u čaši nego što tekućinu obogati mehurićima. Sa njom je špricer po teksturi daleko od Dom Perignona.

I konačno, nisam siguran da li je blend sovinjon blana i smederevke koji smo štedro „krstili“ najbolji par za špricer. Ovo mi se vino jako dopada u obe varijante, kao kilaš i kao buteljka, a jedna od pojedinačnih komponenti, tačnije smederevka, verovatno je idealna za špricer. Ali čini mi se da bi Sevdah, cvetni sa primetnom završnicom, onako profesionalno, uvek radije pio odvojeno: u čaši na visokoj nožici i sa bilo kojom kiselom u dubokoj čaši za vodu. A opet amaterski, svakodnevno, uz srneći paprikaš koji smo jeli, nema mu zamerke. Pravi sevdah...