Kud se dede vino negotinsko

Nije teško naći restoran „Hajduk Veljkov raj“, u centru je Negotina. Jagnjetina, teletina, roštilj, lokalni sir škripavac na roštilju, grilovana povrća, papričice, orasnice. Možda tanjiri nisu najveći i najmoderniji na svetu, ali zato sve deluje još opuštenije i hrana prva dolazi do izražaja.

Rade ovde usaglašavanje vina i hrane, uparuju dobra negotinska vina i sa palačinkama ako treba, a poprilična arhiva koja kroz razne etikete praktično prati pad i uspon vinarstva u ovom kraju zauzima povelički orman odmah na ulazu u restoran, da se zna uloga vina ovde, na svakom koraku. Matalj, Vimmid, manastir Bukovo, pa onda brojne druge vinarije, impresivna kolekcija starih boca, a među njima Staro vino Bagrina iz 1974. kao i vina Zorana Stanojevića Zokija, vlasnika restorana. I nešto gotovo raritetno kad su srpske etikete vina u pitanju, one iz vinarije Krajina vino sa oznakama geografskog porekla: kvalitetni Rizling, vrhunski Chardonnay, pa i kvalitetna kasna berba Game. Na etiketama lepo stoji „Negotinsko vinogorje sopstvena berba“.

Šta se to dogodilo da ovo vinogorje danas ponovo mora da dokazuje kvalitet kako bi dobilo željenu markicu? Možda neke činjenice doznamo iz razgovora sa vlasnikom kafane „Hajduk Veljkov raj“ koji i sam uzgaja grožđe na dva hektara i proizvodi vino. Njegov barikirani game i pijemo uz brojne specijalitete, vino koje sam radi za sopstvenu kafanu. Zašto da ne, ovaj ugostitelj je diplomirao na Poljoprivrednom fakultetu, a i ćerka mu je danas na smeru Tehnologija vrenja.

- Vinarstvo i vinogradarstvo je ovde porodična tradicija – započinje priču Zoran. – U rodnom selu Čubra, koje je bilo četničko selo, nikad nismo padali ispod dva hektara vinograda. Danas imam 18 hektara i mogao bih kao moj drug Vlada Frunzarelović iz vinarije Vimmid barem desetak da posvetim grožđu, ali kad se sve svede, možda se to baš i ne isplati. Držao sam u selu mangulicu dok je baka bila živa, držao još jednu seosku kafanu dok je selo bilo jako. Sad je naskroz palo, nema nikog da živi tamo, ostalo je samo za lovce i drugare koji su tu nekada dolazili.

Gazda Zoki je veliki zaljubljenik u vina, ima i veliku kolekciju arhivskih boca, a vinariju nema. Iako nema vinariju ipak u buradima proizvede godišnje između 15 i 20 hiljada litara i sve se to popije u kafani ili pokloni kad dođu poznanici, ili lovci. Osvajao je i nagrade na lokalnim nadmetanjima, ima srebra, zlata ali od Negotina nije dalje izašao jer, kako kaže, to radi relativno i bez pretenzija.

- Kad sam završio fakultet otac me je pitao: „Hoćeš da krenemo ponovo da radimo ozbiljno grožđe“, jer bila je neka pauza. Godinama je rađeno samo po par stotina rozea i malo crnog. I odatle sam krenuo, onda počeo da se družim sa Vladom Frunzarelovićem i drugim vinarima. S njima sam i dalje dobar, a sa Nikolom Mataljem umem i da se posvađam. Pita me: „Jesi li prskao?“ Ja kažem ne, tradicionalista sam, šta ću, prskam od Svetog Jeremije.

Zoran uzgaja rajnski rizling, šardone, game. Roze je od hamburga i smederevke.

- Držim se tradicije da rozea nema bez hamburga i smederevke. Znate, Krajina vino je bila izuzetna vinska industrija. Čak 250 hektara plantaža, fantazija, najmoderniji zasad i najveći zasad šardonea u Jugoslaviji. Krajina vino je imala čak aluminijumsku foliju na bocama, radili su im vino i Italijani, a ovdašnji burgundac je bio vino o kome je bukvalno sanjao čuveni profesor Jović. Oduševljen, hteo je na kraju da ga kupi po svaku cenu, ali ga više bilo nije. Imalo je i bagrine i njome su se ljudi hvalili. Ogromni tiraži. Dečko koji je tamo radio pričao mi: „Punimo crno vino i odjednom jave mora belo da se radi. Sad treba ispirati čitav sistem, pa prvo punimo 3.000 boce rozea. A to je u stvari belo vino kojim su se ispirale cevi od crvenog vina! Da se ne baci, i teraj... Negativni odnos prema rozeu u Srbiji svojevremeno je možda i nastao tako, iz tih priča i pobuda.

Druženje uz lokalne specijalitete, Vlada Frunzarelović iz vinarije Vimmid i Zoran Stanojević

Priča Stanojević da je Krajina vino tada, 1984. godine, imala u vinogradu prvi sistem „kap po kap“ u Jugoslaviji, dva ogromna bazena za navodnjavanje, profesionalno dignuta voda na brdo, prirodan pad. Ali, onda se vinarija raspala, a negotinska zadružna priča kreće. Žika (Muštikla) Đorđević kupio je dosta toga, država ponudila pare za krčenje vinograda. Neki su konkurisali, niko nije hteo vinograde da očuva, uostalom naši se stručnjaci i dan-danas dele oko tvrdnje da je 70 posto isplativije obnoviti nego saditi nov vinograd.

- Konačno, sve je propalo, a i država je tu napravila kiks jer je davala novac da se iskrči, pa se krčilo i šta treba i šta ne treba. Žali bože cela priča, pogotovo kad se zna da je 1870. godine odavde iz jedne luke izvezeno sedam milona litara krajinskog vina!

Kao posebnu priča izdavaja se ona o Norevžaninu koji je krajem devedesetih došao tu sa željom da ponovo pokrene vinsku priču.

- Došao čovek, uzeo celu plantažu od 250 hektara i čitavu je vratio u obradivu površinu, stubove zamenio, žicu nategao. Kada je došla berba, zove celo selo i pola Negotina, muzika, došli još neki Norvežani, atrakcija, voze se traktorima... Prošao mu je, kažu, čak i program razvoja vinogradarstva Negotinske krajine kod Kraljevine Norveške, ali nažalost, zakupio je ovde sve samo na godinu dana. Pa i tu su ljudi opet počeli da lupetaju, izmišljaju neku cenu rada, tražili 500 evra mesečno, a on nudio 300. Sad bi svi plakali od sreće da imaju tih 300! Konačno, na sledećoj licitaciji pojavi se nenormalna cena. Norvežanin kaže: „Ja mogu da idem do 20.000 evra po hektaru, preko toga ne vredi“, a Muštikla namerno digne više od toga, kupi i potom skroz zabatali posao. Istina, svrati ponekad ovde, ali plantaža je danas – ništa!

Pa posle se pitamo: Kud se dede vino negotinsko?