Prva vinarija nove srpske vinske ere
- Tekst Nenad Basarić
- Objavljeno u Reportaže
-
Podrum Radovanović iz Krnjeva najstarija je privatna vinarija u Srbiji koja još radi. Uz to, njen vlasnik Miodrag Mija Radovanović uspeo je za proteklih 25 godina da od vina sa svojim imenom napravi jedan od najcenjenijih vinskih brendova Srbije.
Tri generacije Radovanovića u vinogradu
Iako se nalazi tik uz auto-put od Beograda ka Nišu, do njega se autom ipak dolazi tako što odete još desetak kilometara do Velike Plane, odakle treba voziti nazad istih tih desetak kilometara, ovaj put kroz krajolik koji vas navodi na pomisao da je Srbija ipak jako zaostala zemlja i da je put do EU u najmanju ruku ispunjen rupama kao ovaj od Plane do Krnjeva.
A onda, kao u nekom filmu gde se rezom selite na drugi kraj sveta, pored uzanog puta pred vama se ukazuje jedna od lepših vinarija u Srbiji.
Ta disproporcija kulminira spoznajom o celokupnom trudu uloženom u istorijski razvoj vinske priče koja okružuje Miju Radovanovića kao bezmalo kultnu ličnost ovdašnje vinske scene. A ta priča zapravo počinje iz malog podruma porodične kuće i sporednih zgrada domaćinstva, kad su odavde 1990. godine izašle dve prve etikete rajnskog rizlinga proizvođača Radovanovića, namenjene restoranima Knez i Koliba. Taj rajnski rizling postao je izvor iz koga će kasnije poteći i druge etikete dostojne da prezentuju Srbiju, kao pokloni za brojne državnike i diplomate.
Ovako je počelo!
Sa kapacitetom od oko 650.000 litara, od čega dve trećine čini godišnja proizvodnja, najsavremenijom vinskom opremom i najvećim barik podrumom u Srbiji, u kojem se nalazi oko 500 najkvalitetnijih buradi, te degustacionom salom na tri nivoa, Podrum Radovanović je paradigma uspona novog srpskog vinarstva koje se odigralo posle raspada Jugoslavije.
Ambasadori vinari
Radovanović ne krije afinitet ka druženju s ljudima iz sveta kulture i nauke. Voli umetnost, ceni duhovitost. Etiketu za prošlogodišnje Kišno vino i pojedine magnum boce nacrtao mu je karikaturista Corax, a takođe je i pokrovitelj brojnih lepih i korisnih akcija, bilo da je reč o književnim nagradama ili saradnji sa srpskim Olimpijskim komitetom.
Poslednjih godina okuplja strane ambasadore u Srbiji od kojih neki lično posade par čokota loze i dolaze zatim redovno da ih obiđu. Ta saradnja rezultirala je serijom humanitarnih aukcija počevši od 2011. godine, kada se u Norveškoj ambasadi okupilo osam diplomatskih predstavništava, a prikupljenih 15.000 evra donirano je Domu za decu bez roditelja u susednom selu. Na poslednjoj aukciji učestvovalo je čak 17 ambasada!
Podrum Radovanović mesto je i okupljanja ljudi iz sveta kulture, politike i biznisa
Pomenute sporedne zgrade na porodičnom imanju, deo po deo godinama su pretvarane u jedinstveni objekat sastavljen od pet podruma i barik sala u kojima se inox i drvo smenjuju pred zadivljenim posetiocima. Malu arhivu uskoro će zameniti velika, gore u današnjim magacinima ispod „Radovanovićevog brda”, monolitnog vinograda veličine 27 hektara i sastavljenog otkupom čak stotinak parcela!
Po ovom brdu koje se krajičkom oka pored šumarka da videti iz vinarije, gore i dole na moćnom quadu, motoru četvortočkašu od 800 kubika, jezde ćerka Tijana, budući tehnolog, ali i Mijin otac, 84-godišnji Radovanović senior, koji uprkos godinama vija svakodnevno oko čokota i pomaže uigranoj ekipi radnika. U vinogradu se većinom nalaze zasadi šardonea, kaberne sovinjona i frana, sivi pino i rajnski rizling. Ima nešto i prokupca, ali ga zbog teške berbe nisu radili prošle godine već je završio kao odličan destilat.
Sveti Trifun u vinogradu u društvu prijatelja
- Ništa nije ostalo od starog porodičnog vinograda – priča Mija dok sa ćerkom, ocem i glavnom saradnicom na Svetog Trifuna obrće slavski kolač nasred vinograda, odakle se pruža veličanstven pogled dole na njegovo rodno Krnjevo i udaljene Homoljske planine. – Otac je 1968. otišao u Francusku i kada se 1985. godine vratio, sve smo podizali iznova. Najstariji su čokoti rajnskog rizlinga, oko 25 godina, ostale sorte deceniju manje.
Prokupac
- Prokupca imam 7.000 čokota, ali kod njega ne znate šta će da da – kaže Mija o ovoj domaćoj autohtonoj sorti koju mnogi smatraju izuzetno bitnom za prepoznatljivost vinske Srbije izvan naših granica. – Vino koje je moj otac radio od prokupca iz starog vinograda imalo je preko 14% alkohola, ali to sada ne možete da dobijete. Izgubili su se klonovi, treba ih naći, vratiti. Znate, niko ne radi ozbiljno istraživanje prokupca.
Radovanović je prvi počeo da radi vina sa geografskim popreklom, a i danas je jedan od retkih koji ponosno može da stavi napis „vrhunsko vino” kakav je stajao 1992. godine na prvoj zvaničnoj etiketi jedne srpske privatne vinarije.
- U to vreme, početkom devedesetih, nismo imali sisteme za hlađenje. Rizling je kasno obran, bila je duga fermentacija i vino je bilo dosta sveže, veoma se razlikovalo od drugih na tržištu, pa smo ga zato izložili na vinskom sajmu – objašnjava Mija, koji je kao tehnolog radio bela vina i destilate u Navipovom pogonu u Krnjevu od 1984. do 2000. godine, dok se u svom podrumu bavio vinom iz hobija.
Vina s namenom
Radovanović vina sa specijalnom namenom su veoma različita, a etikete na ovoj fotografiji idu od one pozorišne povodom igranja Hamleta na srpskom jeziku, preko etikete Air Serbia, još jedne pozorišne, potom onih namenjenih predsedniku Tadiću koji je ta vina poklanjao stranim državnicima kad dođu u Srbiju. Potom slede namenska etiketa za Narodnu banku, Olimpijsko belo i crveno vino i konačno Kišno vino.
Definitivna prekretnica dogodila se ipak 2003. godine, kada je počelo naglo širenje. Sporedne zgrade u okviru imanja se jedna za drugom pretvaraju u vinske podrume i povezuju u današnju celinu.
- Godina 2003. bila je baš dobra berba. Tada sam već prodavao 40-50 hiljada boca i odjednom shvatio da to više nije hobi nego posao. Tako je bilo i kod Bože (Aleksandrovića) i Mireta (Kovačevića), kad je krenulo nismo mogli više to da zaustavimo. Neko je padao, ima pa nema, neko razvlačio. Imao sam bazene gde sam mislio da ću praviti lozu, ali umesto loze, ubacio sam tankove za vino. Tu sam sredinom devedesetih prvi put primenio kontrolisanu fermentaciju, a potom 1998. godine kreće proizvodnja klasičnog kabernea od koga je sad ostalo svega nekoliko uzoraka. Eto, to vino nije ni pravljeno da preživi, ali ima tragova o njemu, dok je sa rezervom koju radimo od 2005. godine već druga stvar.
Danas u podrumu ima tehnologije toliko napredne u ovom trenutku da je još samo neophodno da se dogodi jedna zaista dobra berba kako bi se ona u punoj meri isprobala. Na žalost, berba 2014. svakako se neće naći na lageru kao rezerva.
Iako su vina iz njegovog podruma dobila pregršt vrednih međunarodnih priznanja, odličja poput zlata za Cabernet Sauvignon 2011 reserva u Lionu prošle godine, Mija u degustacionoj dvorani radije drži divne kolekcije starih vadičepova nego sertifikate i medalje.
A na pitanje „da li razmišlja o novim zasadima i sortama?” uz blagi i zagonetan osmeh prošapče:
- I ovo se kajem, dokle sam došao...
Bag-in-box je dobra stvar
Neki su odavno otkrili čari Radovanovićevih vina po pristupačnoj ceni. Petolitarska pakovanja bag-in-box rade se za Metro sisteme, a samo prošle godine prodato je gotovo 90.000 litara na ovaj način.
- To je dobro, kupažirano vino, crveno i belo, mutna šira, preševina, mešavina svega što do kraja nije uspelo i vino koje na degustaciji nije ocenjeno potrebnim kvalitetom. Sjajno je za očuvanje kvaliteta klasičnih vina, jer je bolje da ide u „beginboks”, nego da ga flaširate, pa strepite da neko ukaže na opadanje kvaliteta onoga čime ste tržište navikli.
Foto: Ivana Čutura
