Kako da razgovarate o vinu

Hajde da raščistimo neke pojmove i porušima tabue na najjednostavniji mogući način:

Kiselo ili gorko

Niste sigurni šta je to što osećate u ustima kad uzmete gutljaj crvenog vina, da li kiselina i gorkost dolaze iz kiselina ili tanina? Test je veoma jednostavan, progutajte vino i ako krene lučenje pljuvačke, ova etiketa bogata je kiselinom. Organizam pokušava tim gestom da pljuvačkom koja je bazna ukloni uticaj kiseline koja inače suši usta.

S druge strane, ako se usta suše, a reakcije nema i ostaju suva, vino je dosta taninsko pa priču možete skrenuti u tom pravcu. Bela vina retko imaju primetne tanine pa je tu uglavnom kiselina to što pecka ili štipka, dok roze vina mogu imati i primetnu taninsku strukturu.

Šta se to oseća po jeziku?

U opisivanju vina poseban segment predstavlja tekstura. Zvuči komplikovano ali nije. Jednostavno, neka su vina meka, glatka što neko i može da nazove pitkost, ali ne mora biti. Druga su oštra, gruba ili samo robusna, a opet pitka.

Pitko vino je ono koje vam izuzetno prija i klizi niz grlo gde lični ukus igra veću ulogu od same teksture. U principu, glavnu reč u određivanju teksture čini odnos šećera, kiselina i alkohola u belim, te tanina, kiselina i alkohola u crvenim vinima. Belo će vino biti meko sa nižim procentom alkohola, sa nešto višim zaostalim šećerom, a i muskatne arome mogu doprineti efektu. Crvena vina slabijih tanina su najčešće meka, dok su ona jakih tanina, pogotovo nedozrelih, sa snažnim kiselinama i visokim alkoholom očigledno gruba. Tu treba primetiti da snažna taninska vina visokih alkohola lako mogu biti izuzetno robusna a da zapravo nisu gruba. U teksturi vina važnu ulogu igra zapravo sorta od koje je vino.

Naravno, sve ovo se odnosi samo na ispravna vina…

Voćno ili slatko?

Probate šardone snažanog mnirisa. Odmah po sipanju oseća se na jako zrelo voće na čitav metar od čaše. U ustima slatko, zamamno, kao divan hladni kompot. Nikad ne bi rekli da je vino suvo, iako tako piše na boci. Sa kategorijom suvo, polusuvo, poluslatko, slatko, vinari se ne igraju na etiketi, za razliku od alkohola. Zakon je kod suvoće vina dosta jasan, dok je kod alkohola dozvoljeno variranje.

Osećaj slasti u ustima, pored aroma zrelog voća, proizvodi zaostali šećer ali i alkohol. Da li je slast od voćne arome ili šećera (alkohola) lako je utvrditi. Miris voća dopire kroz nos, a ovi drugi se razvijaju na jeziku. Ako zapušite nos dok uzimate gutljaj, odmah ćete prepoznati šta je uzrok slasti u vinu, jer tad voće neće biti u prvom planu zasigurno.

Balansiranje sa harmoničnošću

Slojevitost vina je nešto što umete da prepoznate ili ne, oni koji tvrde da u vinu nema ananasa, agava, minerala, čokolada, već da je vino ili dobro ili nije, za slojevitost svakako ni ne mare. Ali balans ili harmoničnost vina je zapravo ona tačka gde prestaje pitanje ukusa i dolazimo do istine da li je vino dobro. Neko voli slatko, drugi osvežavajuće kiseline, treći traži ozbiljnost vina, četvrti da se lako pije (peti da malo košta), ali svako voli da mu vino prija. Tačnije, da iz njega ništa neprijatno ne štrči.

Tu, na pitanju balansa (naravno u vinarstvima koja su odavno prevazišla problematiku higijene u podrumu), vinar se definitivno iskazuje, enolog stavlja trajan pečat na garanciju svog dela.

Kako da izvežbate čula da postanu etalon balansiranosti vina? Lako... Probajte sa čajem. Skuvajte izuzetno jak crni čaj. Kad se ohladi, srknite. Gorčina tanina iz čaja ohrapaviće vam jezik momentalno, namrštiti čelo i obrve, ali vas neće otrovati. Iscedite ceo limun u taj čaj i uživajte u skupljanju usta, a prvobitni osećaj samo će se još više pojačati jer kiselina deluje na tanin kao turbo punjač na snagu motora u vašem automobilu. Ali par kašičica šećera i – voila! Može se reći da ste spravili grom napitak, ali veoma ukusan.

U vinskom podrumu događa se nešto slično, ispravno balansiranje pomenutih činilaca dovešće do harmoničnog vina. Harmonično vino ne mora biti veliko, ali svakako vas neće razočarati ma kakvo vino voleli.