Ciglom protiv prohibicije

Recimo od jurnjave federalnih agenta sa Al Kaponeom po čikaškim ulicama, razbijanja stotina burića viskija i štektanja automatskog oružja. Sudeći po popularnoj literaturi i kinematografiji, tokom prohibicije se u Americi pio gotovo isključivo viski, zna se ponešto o „džinu iz kade“, pivopije su možda načule da je tada izmišljeno grozno bezalkoholno pivo i to je to. O vinu ni reči, kao da je sa prohibicijom nestalo. Teško da je tako moglo biti u zemlji gde je pre famoznog  18. amandmana donesenog  17. januara 1920. potrošnja vina iznosila 270 miliona litara godišnje.

 Istina je, međutim, da se već u prvih pet godina prohibicije potrošnja vina duplirala, na neverovatnih 570 miliona litara. Kako? Uglavnom pomoću cigle!

Da se vratimo na 18. amandman - njime je bila zabranjena proizvodnja, transport i prodaja pića sa više od 0.5% alkohola. Ali ne i konzumacija, valjda zbog ograničenih zatvorskih kapaciteta. Vinari su istog časa pali u očaj, mnogi brzopleti su i iskrčili vinograde i posadili voće, dok su se verujući okrenuli veri. I setili obrednog vina, koje aktom o prohibiciji nije bilo zabranjeno. Brojne kalifornijske vinarije nastavile su da rade punim kapacitetom, sada za samo jednog kupca - katoličku crkvu, čija se pastva uvećavala vrtoglavom brzinom. Zbog relativno strogog ustrojstva katoličke crkve, ova je proizvodnja i distribucija bila još koliko-toliko kontrolisana. Sa druge strane, labavija struktura jevrejskih verskih organizacija omogućila je bezbrojnim lažnim rabinima da nabavljaju obredno vino za nepostojeće sinagoge i to sa respektabilnim asortimanom. Između ostalog  je zabeležena i ponuda obrednog šampanjca!

Drugi izlaz vinogradari su našli u prodaji grožđa privatnim licima, kojima je bilo dozvoljeno da proizvode oko 750 litara soka od grožđa godišnje, naravno sa manje od 0.5% alkohola. Šta se odista događalo sa bezazlenim sokom iza zatvorenih vrata, nije teško pretpostaviti. Federalnih agenata, jedinih nadležnih za kontrolu, bilo je malo, bili su izuzetno loše plaćeni, podmitljivi, često i saplitani od lokalnih policijskih vlasti, tako da ih se malo ticala proizvodnja vina u kućnim uslovima. Vinopije koje su živele u blizini vinograda bile su spasene.

Ali velika je Amerika, grožđe nije moglo da izdrži višednevni transport od Kalifornije do Istočne obale, na primer. I tako je nastala „grožđana cigla“. Pakovanje komprimovanog grožđa, zajedno za kožicom i peteljkama, koje je zavijeno u voštani papir moglo legalno da putuje diljem zemlje. Uz odgovarajuće „upozorenje“ odštampano na svakom paketu koje je izgledalo otprilike ovako:

NIPOŠTO nemojte razblaživati sadržaj ovog paketa u galonu vode (3.78 l), nemojte mu dodavati kvasac ni šećer, NIPOŠTO ga ne zatvarajte i ne ostavljajte na tamno mesto 21 dan, jer vam se u protivnom može dogoditi da dobijete vino, što je kažnjivo prema 18. amandmanu ustava SAD.

I zabava je mogla da počne. Isprva su se „cigle“ prodavale sramežljivo, u drogerijama, po 1.25$, da bi širenjem posla zauzele i robne kuće, postavši jednim od najprodavanijih artikala toga doba. Za pultom su stajale prodavačice, odreda mlade i zgodne, dobro obučene da kupcima pojasne „upozorenje“ s pakovanja. Mogao se birati i „ukus“ - burgundac, šeri, porto, muskatel, rizling, klaret... Što ipak često nije bilo dovoljno da bi se u kućnim uslovima napravilo išta što podseća na vino, pa je ustanovljena i prodaja pouzećem, koja je podrazumevala da će vam paket doneti neko koga bismo mogli nazvati „drvenim enologom“. Kurir bi smućkao komponente, napravio nekakvu primitivnu vrenjaču i posle tri nedelje došao da servira vino.

 Kalifornijski vinogradari su trljali ruke. Cena grožđa koja je pre prohibicije bila oko 10$ po toni skočila je do 375$. Cena zemljišta pod vinogradom skočila je pet puta.

Ali se promenila i struktura kalifornijskih vinograda. Pokazalo se da je najbolja sorta, kako za transport, tako i za proizvodnju „cigala“ alicante bouschet. Crno grožđe velikog prinosa, i do 20 tona po hektaru, koje raste kao korov a ima sličan i ukus. Debele, čvrste kože, danas se koristi ponegde u Francuskoj i Portugaliji kao bojadiser. Vino od alicantea je trpko, kiselkasto i bez ikakvog sortnog ukusa.

 Tokom prohibicije, iskrčeni su vinogradi mnogih plemenitih sorti, umesto njih posađeno je gotovo 20.000 hektara alikantea, od čega se američko vinarstvo oporavljalo decenijama nakon prohibicije.

Sa druge strane, mnoge današnje američke vinske imperije nastale su upravo na alikanteu i „cigli“. Malo je poznata priča kako je italijanski društveni klub iz Minesote poslao trgovačkog putnika Ćezarea (Cesarea) Mondavia u Kaliforniju da ugovori stalnu isporuku „cigli“. Ćezare je u trenutku shvatio da je našao zlatnu koku, brže-bolje registrovao preduzeće za „pakovanje voća“, komprimovanog grožđa dakako, i pozvao ženu i decu da mu se pridruže. Iako sam ništa nije znao o vinu, kao dobar trgovac i još bolji otac, 1943. godine kupuje sinovima Robertu i Piteru, vinariju Čarlsa Kruga za samo 75.000$. Time zašravo započinje istorija modernog američkog vinarstva.