Taverna Jakovljević: Domaća kuhinja za porodična vina

Jedan momak neumorno juri tamo-amo kroz već muzejskim eksponatima prenatrpan enterijer restoran-splava. Zvanično to je Taverna što opet zvanično znači točionica, krčma. Kako u Italiji, tako u Grčkoj, a u Srbiji? Ako se preziva Jakovljević, to je mesto koje opisuju sa „možda najbolji biftek u gradu“. I ne samo to.

Onaj momak što nosi stolove, klupe, postavlja uglancan escajg na vesele crvene karirane stolnjake uz divne cvetne tanjire, to je Ivan Jakovljević, sin. Sestra Ivana, majka Milica i otac Milovan, gotovo svi rade sve, a posebno u kuhinji.

Goste prvo raspamete uštipci kakvi su se nekada pravili, te zlatne hrskave loptice momentalno uspostave onu najvažniju vezu sa gostom. Svinjski file sa suvim šljivama, ćuretina punjena kajmakom urolana u njeguški pršut i sa grilovanim povrćem. Biftek taljata, fantazija, u zelenom biberu biftek, sa gorgonzola sosom, na žaru pa u konjaku, puno vrsta bifteka…

Druga generacija ugostiteljeske porodice, Ivan Jakovljević

Ma kako neka jela fancy zvučala, to je prava domaća kuhinja gde se kuva srcem za gosta. Danas ih se očekuje veći broj, proslavlja se rođenje deteta, još jedan razlog da Ivan koji decu obožava da sve od sebe.

Spolja posmatrano, tu gde se Dunav i Sava susreću, poveliki objekat podseća na žutu brvnaru sa zelenim krovom. Osim pontona Jakovljevići su sve ostalo sami podigli, oko 100 kvadratnih metara na nivou iznad vode i još pola toliko na galeriji. Sve od drveta, a onda su predmeti počeli da stižu i gomilaju se. Brojni bezvremeni radio-aparati, gramofoni, ploče, mašine za šivenje, čipke i igračke, vina i rakije iz komunističkog ali i svakog drugog perioda. Bukvalno jedna hala sećanja, stotine memorabilija koje one malo starije poput vremeplova vrate u mladost, a mlade zaintrigiraju.

Mladi kajmak, paradajz salata, stari kravlji sjenički sir, lagani su starter koga sledi sveža riba dnevno uzeta od alasa pa perfektan roštilj, a sve u želji da to uparimo sa odgovarajućim vinom. Nova etiketa Classic Tri Oraha čini nam se istovremeno dovoljno lagana i kompleksna za boj ukusa, aroma, tekstura. Imaju ovde i tešku artiljeriju kao što je vino 750 ili Grand Rezerva 2015 istog proizvođača…

- Imali smo i berbu 2009 ali smo je popili – smeje se Ivan a kad pitamo šta od svetski poznatih etiketa egzistira u vinskoj karti kaže - Samo srpski proizvodi, domaći proizvođači. Nudili su distributeri poneko italijansko, francusko, austrijsko vino ali se čvrsto držimo srpskog vinskog kursa. Čak ni Radovanovića, Kovačevića, Aleksandrovića ne držimo. Zamisao mi je da naredne godine vinska karta ima po pet crvenih i belih vina i to samo mali proizvođači. Konkretno, za mene se Tri Oraha ne mogu veličinom i kapacitetima porediti sa pomenutim vedetama našeg vinarstva. Ima takođe dole iz Prokuplja malih vinarija u kojima rade mama, tata, snajka, sin. Nisu mi bitne ni autohtone sorte već samo da to budu ti, izvorni proizvođači.

I gastronomski se Ivan priklanja istom modelu. Taverna je izgrađena 2011. godine i on od tad obilazi čitavu Srbiju tragajući  za originalnim domaćinskim ukusima koji definitivnu vizuru zaogrću ovde na talasima Dunava.

- Kod nas je svaki proizvod od malog proizvođača. Već 12 godina obilazim domaćine, tako smo se upoznali i tako se družimo. Isto je i sa objektom taverne. Najbitnije je da smo ga ga sami pravili a ja svakih par godina pokušavam da nešto dogradim, uredim, renoviram. Ako ništa, barem da prefarbam. I sve ovo od predmeta što vidite unutra je iz naše kuće ili je stiglo kao donacija gostiju, gotovo da ništa nije namenski kupljeno. Spremam se sad da idem u Šibenik po neki ormar. Pripada čoveku koji poslednjih sedam, osam godina dolazi dvaput mesečno i pominje ormar do koga mu je stalo: „Ivane, idi da ga uzmeš molim te, ne mogu da ga bacim a više ću ga viđati kod tebe nego tamo u vikendici“. I sve ove mašine za šivenje su gosti doneli. Vole da su tu, da se ne bace, a ne bi da ih daju drugome.

Pola veka kafedžijske tradicije, majka Milica Jakovljević je glavni kuvar

Jakovljevići su kafedžijsku tradiciju dugu skoro pola veka doneli iz Kuršumlije gde je otac držao kafanu. Uz tufahije, orasnice, pitu sa malinama saznajemo da najveći broj gostiju čine porodični ljudi. Poseban kutak ispunjen dečjim spravama i igračkama ukazuje da je puno pažnje posvećeno najmlađima. Jedino je vožnja rolera po parketu zabranjena.

 - Imam dve ćerke i volim kad je ovde puno dece, kada trče, lupaju, lome. Ali meni je to OK i čini me srećnim jer mi smo pravi porodični splav. – smeje se Ivan. – Čak ni muziku ne držimo iz tog razloga. Rođenje deteta, prvi rođendan i krštenje su slavlja koja je ovde moguće organizovati i kada damo sve od sebe, ali uz njih muzika ne ide. Jer popije se, a ja posle ne mogu da razmišljam zbog dece da li sam dobro počistio srču ili nisam. Uostalom, naš odnos sa gostima je takav da bar 80 posto njih su mi u poverenju dali svoj broj telefona. To valjda nešto znači?

Znači, i ako nekoga zanima da posmatra barske ptice na vrhu Velikog ratnog ostrva, pritom pije srpska vina uz vrhunsku domaću kuhinju majka Milice i njenih muškaraca u fantastičnom etno (i arhe) ambijentu, može to da čini svakog dana od 10 časova do ponoći osim utorka kad ova vredna porodica konačno odmara i hvata zalet za sledeći talas istinskih hedonista.

Foto: Slobodan Vidović