Najitalijanskija vina Italije

Enolog Barbara Tamburini jedan je od vodećih stručnjaka za italijanske sorte

Degustaciju je vodila enolog Barbara Tamburini, jedan od najangažovanjih italijanskih stručnjaka za pomenute proizvode, a uz pomoć Igora Lukovića, glavnog urednika magazina „Vino i fino”. Na opise ambijenta i detalje pripreme ne želim trošiti energiju, dosta je reći – sjajno, svetski (a naše) i veličanstveno, više nego dovoljno da bi grupa odabranih zvanica imala priliku da u takvim okolnostima oseti i malo bolje razume možda i ono najbolje od italijanskog što se na našem tržištu vina može naći. Da li baš najbolje i najskuplje, ne bih smeo da tvrdim. U stvari znam da nije, supertoskanci su ovaj put zaobiđeni, iako su pomenuti na skupu od strane naratora, ali da su u pitanju bila „najitalijanskija” vino – DA! Pa, da krenemo redom:

* Kao što priroda nalaže receptori u usnim šupljinama pokrenuti su gutljajima penušavca. Iako je prosecco ono za šta vezujemo termine Italija i penušavo, ovaj put izabrano je nešto ozbiljnije penušavo vino. Kvalitativno, tehnološki i strukturno bliže najpoznatijem svetskom penušavcu (klasična metoda proizvodnje, upotrebe šampanjskih sorti), ali cenovno ipak dosta pristupačnije. U pitanju je Franciacorta, lombardijsko penušavo vino, proizvođača Bellavista. Ovaj NV penušavac, intenzivne svežine i mineralnosti, sjajnih tercijarnih nota, staje rame uz rame sa mnogo skupljim francuskim konkurentima i predstavlja odlično aperitivno vino ili pratioca rakova, potpuno je svejedno.

* Nastavili smo sa poluaromatskim grechettom, umbrijskom belom perjanicom proizvođača Arnalda Capraia, sortom koja je u antička vremena u Italiju stigla iz Grčke. Lepo razvijeno, bogato mirisima citrusa, kajsije i ananasa ovaj Grecante Grechetto Colli Martani 2013 predstavlja odličnu kupovinu za potrošeni novac,

Feudi Greco di Tufo 2013, poslastica za ljubitelje kontinentalnih vina

* Spuštamo se u Kampanju, u čašama nam se nalazi svežinsko iznenađenje, s obzirom na mali broj geografskih paralela sa kojih ovo vino dolazi. U nedostatku boljeg termina, Feudi Greco di Tufo 2013 bi se moglo opisati kao „italijanski rizling”, a da pri tom ne mislim na neku vrstu graševine, već na vino koje strukturom neverovatno podseća na apeninsku verziju čuvene nemačke sorte. Izrazito mineralno vino, fenomenalnog „nosa“ koji podseća na sočne kruške i jabuke, sveže, a opet mekano, prava je poslastica za ljubitelje kontinentalnog tipa belog vina.

* Odatle se penjemo na sever, tačnije u Alto Adiđe i degustiramo vino vinarije već prilično poznate domaćim konzumentima. U pitanju je Lunare, Gewurtztraminer 2012, vinarije Terlan. Sjajan zreo traminac sa svojstveno nižim kiselinama, ali tako lepo izbalansiran da se čak ni 15% alkohola ne oseti izvan aromatskog kompleksa ličija, ružine vodice, breskve i sušenog ananasa,

* Od ovog trenutka u fokusu su crvena vina i selimo se u Piemonte. Tras u čelo, degustacija crvene Italije kreće ni manje ni više nego ikonom italijanskog crvenog vinarstva, kako u pogledu vina, tako i u pogledu vinara. Nalik na francuski pino noar, najbolja vina od nebiola nije baš lako zavoleti, ali Barolo Dagromis 2011, čuvenog Anđela Gaje, predstavlja primerak vina za kategoriju „navući se na”. Iako barolo bije glas taniničnog vina, ovi ovde su, premda samo pet godina stari, prilično spremni za nezapinjanje za jezik. I sa svim ostalim sastojcima ovog izuzetnog vina predstavljaju fantastičan uvod u ljubav prema vinima ovog lokaliteta, koja uz neka vina Toskane i Veneta čine najbolje od najitalijanskijeg crvenog vina koje vinopija može imati u čaši.

Montepulciano d'Abruzzo Marina Cvetić 2011, perjanica Abruca

* Silazimo u Abruco. Tamo nas čekaju naši. Naša, da budem precizniji. Đani Mašareli (Gianni Masciarelli) je čovek koji je ostavio neizbrisiv trag u vinarstvu ove italijanske regije i može se bez preterivanja reći da predstavlja glavni razlog zbog kojeg se vina ove regije nalaze na vinskim kartama najčuvenijih restorana. Njegov lik i delo u formi fenomenalnih vina nastavila je posle njegove smrti supruga Marina Cvetić, naše gore list. To se možda najbolje i vidi u jednoj od crvenih perjanica kuće, vinu iz premijum linije pod nazivom Montepulciano d'Abruzzo Marina Cvetić 2011. Iako prebogat obiljem svega crnog što se može osetiti pri degustaciji crvenih vina, još uvek mu treba vremena da bi se u punoj formi pojavio pred uživaocima,

* Odatle polazimo na severozapad, u možda i najčuveniju italijansku vinsku regiju, Toskanu. Tim povodom moram napomenuti da nema ništa skromno na ovoj degustaciji, već smo u prilici da učeći uživamo u najboljim primercima italijanskog vinarstva, a Col d'Orcia Brunello di Montalcino 2010 to svakako i jeste. Crna trešnja i prezrela malina, duvan, koža, rogač, karanfilić i tako dalje. Veoma dug završni ukus. Ovde svega ima mnogo. Sigurno jedan od najboljih primeraka brunela na našem tržištu.

* Odlazimo na jedno od dva najveća italijanska ostrva a ulećemo direktno na romantičan sastanak, bar me na to asociraju mirisne note sledećeg vina u čaši. Endorfinski „nos” pun borovnice i sladića, vino za zavođenje, to najbolje ukratko opisuje Planetinu Santa Ceciliu 2010 i nero d'avolu, sortu od koje je sačinjena. Potentno ali elegantno, svilenkasto i odlično izbalansirano.

Primitivo Anniversario 62 Riserva 2012, Cantine San Merzano, sunce na nebu i gvožđe u zemljiu

* Vraćamo se na kontinent, tačnije na „štiklu” i njenu najprepoznatljiviju sortnu znamenitost. Primitivo, crljenak, kratošija ili zinfandel, posle prvog gutajaja Primitivo Anniversario 62 Riserva 2012, Cantine San Marzano iz regije Puljia, sasvim je svejedno. Sunce na nebu i gvožđe u zemlji sa 18 meseci barika. Ondašnja vina imaju tendenciju da budu džemasta i vrlo često da ostanu na tome, ali ovde se otišlo nekoliko koraka dalje i to pre svega u vidu suve šljive, kompota od višanja, duvana, kedrovine, kakaoa, kafe i vanile u završnom ukusu.

Amarone Della Valpolicella Classico 2010, spektakl za kraj

 * A onda spetakl za kraj – Veneto i sila od vina! Grožđe za ovo vino ne može da se uzgoji, ono mora da se „napravi”. Doradi, bar. Čak se i ostaci tog grožđa koriste za proizvodnju drugog fantastičnog vina pomenute regije. A to dobijeno od ostataka, može biti toliko dobro, da je 2014. godine po izboru čuvenog časopisa Wine Spectator, upravo jedno takvo vino izabrano za najbolje na svetu! I gle čuda, baš od proizvođača čije vodeće vino kuće degustiramo na kraju vinskog dela današnjeg druženja. U pitanju je Amarone Della Valpolicella Classico 2010, čuvenog Zenata. Bomba, najblaže rečeno. Svega u ogromnim količinama, a opet ničega previše. Korvina, rondinela i molinara, autohtono koliko može biti. Sanđovezea se i može naći van otadžbine (ima ga i kod nas), ali ovih lepotana, van Veneta, teško. Oznaka „Classico” znači da grožđe dolazi sa neke od najboljih pozicija za ovo vino. Miris crnog voća, džema od kupina, crne čokolade, suvog voća i začina, punog tela, veoma zrelog mirisa, sočno i raskošno na jeziku, u glavi i u srcu. Svih 36 meseci koje je ovo vino provelo u buretu u trenutku se ucrtava u vaše pamćenje. Fenomenalno, fantastično!

Posle ovih dragulja usledila je pauza u vidu ručka, kao i pripreme za probanje italijanske komovice, ali o tome ne bih ovaj put. Pišemo se i čitamo uskoro o utiscima sa BIWC-a 2016 iz Sofije, biću vaš reporter sa lica mesta. Do tada završavajte sa crvenim, dolazi vreme rozea i laganog, svežeg belog, a i pivo nam se smeška, uskoro će preko 30˚C...