Vladavina šampanjca: Kako je jedna bačva osvojila Pariz

Koliki je bio značaj ovog penušavog vina krajem XIX veka možda najbolje pokazuje gotovo neverovatna epizoda iz istorije: trenutak kada je kroz Pariz, uz ovacije mase, provožena džinovska drvena bačva sposobna da primi čak 200.000 flaša šampanjca. Bio je to događaj koji je više podsećao na kraljevsku ceremoniju nego na transport vinskog bureta.

Priča počinje u gradu Eperneu, jednom od najvažnijih središta šampanjske regije, u podrumima čuvene kuće Champagne Mercier. Posetioci ovog podruma i danas se susreću s ogromnom bačvom koja dominira prostorom gotovo poput industrijskog spomenika. U podzemnim galerijama dugim čak 18 kilometara, kroz 47 hodnika uklesanih u krečnjak, i dalje se oseća duh epohe u kojoj je šampanjac postajao globalni simbol Francuske.

Stvaranje brenda kroz emociju i priču, Ožen Mersie

Iza svega je stajao Ožen Mersie (Eugène Mercier), čovek koji je mnogo pre modernog marketinga razumeo moć spektakla. Njegova ideja bila je jednostavna, ali revolucionarna: napraviti vino ujednačenog kvaliteta kroz velika „spajanja” različitih vina, što je zahtevalo do tada nezamislivo veliku posudu. Tako je još 1870. godine započet projekat izgradnje džinovske hrastove bačve.

Za njenu konstrukciju posečeno je u Mađarskoj 150 hrastova, dok su majstori godinama rešavali tehničke probleme kako bi drveni gigant mogao da izdrži težinu od gotovo 20 tona. Skelet bačve završen je 1874, a potom je u delovima transportovan do Epernea, gde je konačno sastavljen u podrumima kuće Mercier.

Kada je 1887. godine bačva prvi put napunjena sa 1.600 hektolitara vina, nastalo je najveće vinsko „spajanje” koje je dotad viđeno u Šampanji. Međutim, Mersie nije želeo da ovaj podvig ostane skriven u podrumu.

Deo francuskog identiteta, posteri za šampanjac Mercier  tokom Svetske izložbe u Parizu 1900. godine

Za Svetsku izložbu u Paris 1889. godine odlučio je da bačvu predstavi svetu kao simbol moći francuskog vina. Bio je to marketinški potez bez presedana.

Da bi ogromna konstrukcija izašla iz podruma, radnici su morali da sruše deo zida. Potom je bačva postavljena na specijalno konstruisana kola sa četiri ogromna točka. Vuklo ju je 12 pari volova, uz pomoć 18 konja na najtežim usponima. Putovanje do Pariza trajalo je osam dana i pretvorilo se u pravi spektakl.

Hiljade ljudi izlazile su na puteve da vide drvenog džina. Na pojedinim mestima rušeni su zidovi i sečeno drveće kako bi kolos mogao da prođe. Kada je karavan konačno stigao pred kapije Pariza, čak je nekoliko zgrada moralo privremeno da bude delimično srušeno kako bi bačva mogla da skrene kroz gradske ulice. Na kraju je postavljena kao jedna od atrakcija Svetske izložbe — gotovo ravnopravna sa tada potpuno novim Ajfelovim tornjem.

Džinovska bačva i danas se nalazi u podrumima kuće Champagne Mercier u Eperneu

Koliko je Ožen Mersie dobro razumeo moć reklame i stvaranja brenda govori dalje i to što je tokom održavanja Svetske izložbe organizovao letove balonom iznad Pariza za posetioce svog paviljona, dok je njegovo ime lebdelo nebom iznad grada. U vremenu kada reklama gotovo da nije postojala u današnjem smislu, Mersie je znao da veliki brendovi ne prodaju samo proizvod, već isto tako i emociju, priču i simbol.

Iste godine, zahvaljujući saradnji sa braćom Lumije (Lumière), prikazan je i jedan od prvih reklamnih filmova u istoriji — dokumentarac „Od grožđa do čaše”. Više od tri miliona ljudi pogledalo je film u Mercier paviljonu!   |