Silvaner – vino iz kolektivnog sećanja Evrope

Nedavno sam u slovenačkoj vinariji Albiana, kod vinara Jerneja Žarena, među brojnim odličnim vinima imao priliku da probam i Zeleni silvanac iz njihove premijum linije Alto. U takvim trenucima uvek sledi onaj tihi šok i pitanje: Šta je ovo? Kako to da ovo ranije nisam primetio, probao, zapamtio?

Naravno, pio sam ranije silvanac – poznat i kao silvaner, odnosno silvanec – kako ga već zovu u različitim krajevima. Ali, to su uglavnom bila korektna vina, ugodno letnje osveženje koje prati zalogaj ili neobavezan razgovor. Retko kada bi mi ostala u dužem sećanju.

Vrhunski primerci iz Nemačke, gde je silvaner nekada bio dominantna bela sorta, kao i iz Alzasa u Francuskoj, Alto Adiđa u Italiji ili Moravske u Češkoj (gde je poznat kao moravka ili jednostavno zelen), nekako su mi uvek izmicali. I to nije neobično – silvaner nije u trendu, a njegova popularnost vezuje se za neka prošla vremena.

U tom smislu, silvaner nije usamljen primer. Setimo se samo furminta, sorte koja je pre stotinak godina bila dominantna na Fruškoj gori, a danas je tek nekoliko vinara u Srbiji koristi za proizvodnju vina uprkos njenom fantastičnom potencijalu.

Baš kao i furmint, ni silvaner nije sorta koja zavodi na prvu. Nema eksplozivne arome ni raskošne voćne note. Umeren je, suptilan, gotovo povučen – što ga čini idealnim izazovom za vrhunskog vinara. Iz njega treba pažljivo izvući sve ono što krije: eleganciju, finesu, otisak teroara.

Zeleni silvanac iz berbe 2021. vinarije Albiana pravi je mali dragulj. Blistave žute boje sa zlatnim odsjajem, kompleksnih i postojanih aroma zelene jabuke i citrusa, ispod kojih se lagano otkriva zrelo žuto voće, vanila, blagi puterasti tonovi i suptilne note petroleja. Sve se to u čaši polako otvara i traje dovoljno dugo da vas podstakne na razmišljanje.

U ustima – srednje telo, živahne kiseline, jasna mineralnost i intrigantna struktura. Pravi izazov za one koji vole da otkrivaju draži teroara. Svojevrsni harmoničan spoj tri velike sorte: šardonea, furminta i rizlinga. Ruku na srce, u mnogo čemu superiornije vino od bilo kog pino griđa ili pino blana kojeg sam probao. A njih sam pio dosta.

I da, čini mi se da sada imam odgovor na pitanje junaka iz romana „62/Model za sastavljanje“ Hulija Kortasara, koji se na početku priče pita zašto je, sedeći u jednom pariskom restoranu, naručio baš silvaner. To je zato što je ovo vino jedan od onih ukusa čiji je genetski kod upisan u kolektivno pamćenje Centralne Evrope. Vino koje nosi tihi šapat nasleđa kojeg su savremeni vinski trendovi nepravedno gurnuli u zaborav.   |

Foto: Ivana Čutura