Aleksandar Zeremski: Vrhunsko vino kao ultimativni cilj!

Negde početkom leta, kada smo sa Srpskom kućom vina počeli u Beogradu seriju besplatnih degustacija pod nazivom „Vina za vrelo leto“, otvorili smo taj serijal kušanja nove vinske Srbije upravo vinarijom „Belo Brdo“. I svi prisutni su se složili – „Belo Brdo“ je već naraslo do ozbiljnih vinskih visina!

Par meseci kasnije uputili smo se ka vinariji, preko Rume, Vrdnika, Beočina, pravac u Čerević. Moglo je i iz Novog Sada, tih desetak (16) kilometara, putem kojim Saša Zeremski, vlasnik vinarije „Belo Brdo“, svakog dana ide do posla. Blago njemu!

– Kad prođeš cementaru, ubrzo naiđeš na prve raštrkane kućerke i jedan jedva vidljiv most. Prepoznaćeš ga, na njemu je bure, pa skreni odma’ desno. Ima tu dve hale, jedna je moja, – glasilo je Sašino uputstvo za nalaženje „Belog Brda“, pomalo nalik uputstvu na mapi zakopanog gusarskog blaga.

I zaista, bure je jedva vidljivo, a hala je u uskom dvorištu iza  dvokrilne kapije pred kojom se šepuri neveliki traktor.

– To je moj „vinogradar“. Nije velik, al’ košta ko’ cela vinarija – kaže Sale.

Joj, brate, što je lepo kad je sve novo. Nova burad, đa američka, đa francuska, nove boce još u paletama, inox se blista na suncu, a tu je i neka „oktopod“ (ili slično) mašina, možda jedina takva nadaleko. I naravno, na golom zidu, nekoliko uokvirenih vrhunskih priznanja sa International Wine Challenge u Beču.

Baš mnogo za tako malo godina vinarskog staža, pomislili smo. A nova, samo što ne stignu. Naši favoriti su ekstremno voćni barikirani Chardonnay iz prošlogodišnje berbe, što će na tržište tek dogodine, a koji će verovatno tek 2015. godine dostići pun potencijal, te Alma Mons 2010, kupaža pet sorti: cabernet sauvignon, cabernet franc, merlot, marselan i petit verdot, u ovom slučaju – pet čarobnih sastojaka, vino koje prosto miriše na Toskanu, a topi se u ustima.

Kao deca na trešnji, razleteli smo se oko buradi. Sve bi da probamo odjednom, ničega dosta. Ili k’o psi pušteni s lanca. Zajedno sa malim belim rundavim čuvarem vinarije što ne pušta goste da odu bez razmene emocija.

Šardone, i onaj nagrađen srebrom u Beču i ovaj novi, iz hrasta, „podmazuju“ gustu teleću čorbu. Nou gastro philosophiranje! Dobro vino i dobru čorbu zapržava!

Ma ko je taj Sale Zeremski?

Širok osmeh „štrandovskog“ mangupa meša se sa bistrim pogledima na svet vinarstva. I ništa mu izgleda nije teško da pregne konje u svako doba ili da ih hvali na sva usta. Kaže, krenuo je u svet vinara 2006. godine, a do tad se bavio vinima kao trgovac. Uvozio je neka, al’ jeftine brendove. A onda je 2007. sam ošacovao zemlju, kupovao namenski i zasadio vinograd. Ponosno veli da je napravio jednu lepu kocku od 15 hektara brda.

A koji mu je bio motiv, kad vinari non-stop kude sudbinu?

– Proizvodnja! Da se napokon nešto proizvodi. Jednostavno, video sam da ima mesta na vinskoj sceni da se ubaci neki novi igrač. Nije mi bio cilj da dokažem da mogu da pravim vino. Tad su harali Radovanović, Kovačević i Aleksandrović, a posle njih je bio tek neki treći krug gde je mogao bilo ko da se pojavi. Recimo, Braća Rajković ili neko. Pa i njih da nije bilo, pitanje je da li bi se ta priča sa nekim Navipom ili kim drugim razvila. Ok, znači morao je neko da povuče, da drugi vide da se može... Ali, niko ko krene ne razmišlja o zaradi, ne pravi neke biznis planove. Jedino Miju (Radovanović) cenim. Uostalom, kad sam krenuo u ovaj biznis, mislio sam da znam šta me čeka i kako to da izvedem, ali moja žena i danas kaže: Nis’ ti ništa mislio! Te se svakog dana ponovo iznenadim. A vinariju smo podigli na mes
tu stare metalske hale. Trebala mi je kakva bilo prostorija, al’ da ima ozbiljnu struju. Sve ostalo je bilo lako. Ja sam sve što vidiš od cigle nazidao 2010. godine. Ima ovde u Čereviću i ciglana. Jako je bitno što je baš od ove zemlje napravljena i vinarija, praktično je „teroire“ ugrađen u zidove!

Pa, da li je Saša sada srećan i zadovoljan?

– U smislu zadovoljstva, da! Ležem i ustajem srećan. Zadovoljan sam na zemlji, pod brojem jedan kao vinogradar, a evo, sad sam i vinar. Ultimatvni mi je cilj da napravim vrhunsko vino. Obično vino nikad neću pustiti iz svog podruma. Pre ću ga ispeći u rakiju. Pogotovo ga neću dati za „neku“ cenu. I nikada neće moje vino ići u plastiku. Odeš ti u restoran i naručiš litar, po’ kile ili četvrt. Ima toga, neko je to njima prodao, neku dvolitarku, petolitarku, i to ide. Karlovci samo od toga žive. Oni bocu ne prodaju uopšte. Ne možeš ni da zamisliš koliko veliki vinari prodaju rinfuze! A restorani to vino „ozbiljno“ naplaćuju. Puta dva, tri, četiri, a tebi ne plate... Ne na vreme, nego ti ne plate uopšte! Po deset, petnaest tura (isporuka). To, dal’ se ti daviš, il’ se ne daviš, njega zabole. On je vino uzeo i prodao, a kad ga nazoveš da pitaš, javlja mu se sekretarica na nekom drugom jeziku. Strašno zvuči, ali je istina. Naplata je u suštini katastrofa, pogotovo što ova vina tim restoranima donose ozbiljne sume novca.

Slušamo ovo i mislimo se – ko je bre taj Zeremski? I odakle mu tako d
obra vina? Ko to pravi?

Zvanični tehnolog je Slobodan Marinković, jedan pravi gospodin koji obilazi brojne vinarije na Fruškoj gori. Tu priču znamo od ranije. Ali, degustiram ova vina i vrtim glavom. Treći put za redom pitamo: ko ova vina pravi? Sad već s podozrenjem gledamo i Sašinu gospođu, Vesnu Despotović Zeremski, koja očito zna mnogo o vinu. Kao i to da domaća testenina koju ukuvava sa šitake gljivama u sosu odlično raspojasava pomamu za delikatesnim cabernet franom koji smo imali retku priliku da „aprimerišemo“ (probamo pre puštanja u promet). Taj fran je prošle godine „nosio“ Alma Mons, a i ove će, kao najbolje vino u podrumu. Vrhunski je, bajka!

– U redu – popušta Saša. – Mojih ruku je 99% u svakom mom vinu, ali ja ću sve pripisati Belom brdu. To je katastarski potez, zemlja je bela, puna krečnjaka, pedološki je bela. To su oduvek bili vinogradi, jer jednostavno ništa drugo na toj zemlji nije uspevalo. Nije to ono: nećemo kukuruz, više volimo grožđe. Kukuruz staviš dva, rodi samo jedan, to je to. A loza...

Kad smo kod loze i vinograda, uz Sašu, u „trci između čokota“ učestvuje još samo jedan traktorista. Možda bi još neko, al’ u Srbiji je izgleda ozbiljan problem radne snage, a grožđe traži i ne trpi odlaganje. Kad dođe trenutak da je Ph toliki, kiseline tolike, šećer toliki – daj sad!

– Šta daj sad, ma baš ih briga. Ali eto, uspeva se nekako – gunđa domaćin.

A na čokotima šardone, pino noar, merlo, kaberne sovinjon i fran, pti verdo, pa ovaj sovinjon blan što je sve iznenadio vrhunskim kvalitetom i izvedbom. Od ove godine će biti i rajnskog rizlinga, ali i marselana!

Otkud marselan?

– Neko je rekao da ga je zasadio, a ja sam ga probao napolju i doneo iz Italije klonove koji su mi trebali. Pojaviće se samostalno, kao berba 2011, i to na proleće 2013-te, kad lepo odleži u bariku. On je križanac kaberne sovinjona i grenaša. Zasadio sam ga zbog toga što kod nas može uvek da sazri, kao merlo. Kaberne ne sazri svake godine kako treba. Doduše, ovih ludih godina sazri i pre nego što treba, ali dobro... Kad se pojavi, koštaće oko 900 dinara flaša. Evo probajte, marselan je tako lepljiv i džemast, tako je njam, njam, njam!

Bilo je zanimljivo čuti i po čemu se prošlogodišnji Alma Mons razlikuje od nove recepture?

– Potpuno je drugačija berba, godina. Ovo će biti taninski, alkoholno, veoma jako vino. Ekstraktno, izuzetno snažno. Trebalo bi da predstavlja premijum vino kuće. Jednog dana će se pojaviti i vino Belo Brdo. Nisam još zatvorio tu ideju, jer onda može to da bude i samo merlo, ili samo kaberne fran, ili samo sovinjon, ako odlučim da je to najbolje iz kuće.

Merlo se, recimo, pokazao na Belom brdu kao izuzetno vino.

Izvanredno je topao, to se čak oseća na nosu, podseća na sedenje uz vatru dok kroz odškrinut prozor dolazi miris ledene januarske noći. To je ta džemasta struktura, miris.

Šardonea takođe ima dosta, 5,5 hektara i trebalo bi da bude noseći brend uz pino noar i Alma Mons. A publika navija i za sovinjon blan. Pa tek kad se u flaše razlije pti verdo! Onaj mali zeleni marsovac koji se zove tako što krajem zrenja 60% bobica ostane zeleno. E, kad taj sazri... To će biti ludnica...

U ovoj lepoj priči sigurno ima i nešto što remeti harmoniju. Prelazeći Frušku goru, cunjajući po obodu, videli smo mnoštvo vinarija, konkurencije.

– U celom kraju, na celoj Fruškoj gori imamo Mačka, Kovačevića i evo, „Belo Brdo“. Ostalo, to su sve pet litara, deset litara, balon vinarije... Već u aprilu nema vina kod njih. Istina pojavljuje se Molovin, tu je i Šijački, ali ni oni nemaju mnogo.

A koliko ti imaš?

– Ja ne kupujem grožđe, nego kol’ko ga ima, ima. To je oko 75.000 litara. Realno, moj vinograd bi trebalo da donese celu „stotku“, ali strašna je suša i ne može. Prošle godine cedimo, treba jedna kila da ti donese šest deci, ali ne. Ni pola litre! Jer je bobica suva, iako naoko deluje puna. Ima više šećera, ali šta će tebi šećer? Ima više alkohola, ali mani se ti alkohola. Kažu ljudi: što je jako, što je ovako, onako... Treba ti normalnih 13% do 15%, ne treba ti preko. Jer, ako ne napraviš kako treba, dobićeš polu-suvo ili polu-slatko. Ako ga presečeš, možeš ti njega da presečeš, dramatično, ubiješ kvasac, ali...