Petar Kostić, tvorac savremenog bermeta iz Sremskih Karlovaca

Petar Kostić je rođen u Surduku 1868. godine. Sa suprugom Marijom imao je troje dece: Nikolu, Ivana i Veru. Preduzetničkog duha, tragajući za unosnim poslom, krajem 19. veka stigao je u Sremske Karlovce, mesto u kome su cvetali vinarstvo i trgovina vinom. Niko tada nije mogao ni da nasluti da će porodica Kostić u narednih pola veka postati jedna od najbogatijih u Kraljevini Jugoslaviji.

Krenuvši od nule, Kostić je posao usmerio u dobrom pravcu. Kupovao je najkvalitetnije grožđe i šljive, proizvodio vino, šljivovicu i komovicu, a znao je i da od drugih vinara, pretežno iz Sremskih Karlovaca, nabavi vino i rakiju i proda ih na veliko. Posao je išao odlično, Kostićevi su bivali sve imućniji a njihov dom je počeo da odiše na luksuz. Za kćer Veru angažovana je guvernanta iz Budimpešte koja joj je pomagala da usavrši strane jezike i klavir.

Kostićeva priroda nije mu davala mira pa je, tragajući za nečim novim, došao na ideju da „oživi“ skoro zaboravljeni karlovački bermet. Prve recepte za ovo „oplemenjeno“ vino pronašao je u knjizi Zaharija Orfelina Iskusni podrumar. Naš poznati prosvetitelj, književnik, istoričar i svestrani umetnik je ovaj vinski bukvar štampao u Beču, 1783. godine.

Etiketa za Kostićev Vermut (oko 1910)

U poglavlju posvećenom gorkim vinima Orfelin pominje bermet kao Wermuth-Wein, pelenaš ili pelenovo vino. Tvrdi da je bolje i ukusnije od drugih, da je sačinjeno od gorkih trava i korenja, zatim biljaka koje se koriste u zdravstvene svrhe, kao i raznih drugih proizvoda i začina. Po Orfelinu, pelin treba brati u junu ili septembru, po potrebi ga provući kroz vruću vodu, a potom osušiti.

Vrlo brzo je Kostić prepoznao potencijal bermeta kao jednog u potpunosti inovativnog i širokoj publici dopadljivog pića, pa je otpočeo sa usavršavanjem procesa proizvodnje. Koristio je isključivo najkvalitetnija vina, a uz pomoć dugih proba, usmerenih ka smanjenju gorčine, uspeo da dođe do takve mešavine pelina i šećera u vinu, da ni jedan sastojak nije preovladavao na ukusu. A to je bermetu davalo naročitu draž.

Kako bi izbegao problem sa važećim zakonom o vinu, koji nije dozvoljavao puštanje u promet vina kojima su dodavani razni sastojci, Kostić je iskoristio član tog zakona po kome je ukuvavanje, pa samim tim i ugušćivanje mošti, dozvoljeno samo u svrhu pravljenja slatkog pelinkovca. Zakon je dalje nalagao da je kod pravljenja takvih vina dodatak pelina obavezan, a da se dozvoljava i upotreba „uobičajenih mirođija“.

Administrativne prepreke su izbegnute, dozvola je stigla u januaru 1911. g. i tako je i zvanično „rođen“ čuveni Bermet Petra Kostića. Takvo vino brzo je osvojilo potrošače, postalo traženo od hotelijera širom Austro-Ugarske carevine ali i drugih evropskih gradova. Opojni miris i jedinstveni ukus karlovačkog bermeta oduševljavao je obožavaoce ovog vina, a svi pokušaji da ga uporede sa sličnim pićem završavali su neuspehom. Rođena je prava zvezda na vinskom nebu Evrope.

Zaglavlje računa iz 1926.

I posle Velikog rata, Kostić je nastavio sa svojim aktivnostima, čak ih je i pojačao. Postao je zvanični snabdevač dvora Aleksandra I Karađorđevića, kralja Jugoslavije, a proširio je i izvoz svojih vina. Na njegovoj mapi, kao nove destinacije, našli su se i Njujork, Čikago, Los Anđeles, te brojni drugi gradovi sveta. Asortiman se razvijao pa su se u ponudama Petra Kostića, pored crvenog bermeta našli i karlovački ausbruh, beli bermet a la Torino, kao i druga vrhunska vina.

Životna priča ovog tvorca savremenog bermeta, velikog inovatora, podrumara i vinskog vizionara okončana je 1935. godine, a posao, kao i celokupnu imovinu, nasledio je sin Nikola. Ništa više nije bilo isto pri čemu je posao nekako morao da ide dalje. Odlaskom Nikole i njegove porodice sa ovog sveta, kao i dolaskom novog sistema i posleratne vlasti, ugasila se ova neverovatna karlovačka priča. Bermet je nestao sa svetske vinske scene.

Jedna boca Kostićevog Bermeta iz 1924. godine, danas nas vraća u ona „stara dobra vremena“, a njeno putešestvije izaziva nevericu kod svih vinoljubaca. Posle Sremskih Karlovaca kao početne stanice, nizali su se Budimpešta i Beč, da bi se prva etapa tog puta, koja je trajala pola veka, završila u Minhenu, u restoranu Piccola osteria. Ilija Krtinić, rođeni Apatinac, vlasnik tog restorana bio je vrhunski ugostitelj i pasionirani ljubitelj vina pa je Kostićev Bermet pridodao svojoj bogatoj vinskoj arhivi. 

Boca Bermeta Petra Kostića iz 1924.

Druga etapa puta započinje 2014. godine kada Ilija bocu vraća u Srbiju, u rodni Apatin, sa namerom da je pokloni bratancu koji je po rođenju poneo isto ime i prezime. Znajući istorijsku vrednost ove boce, Ilija Krtinić (mlađi) je želeo samo jedno – da vino negde bude javno izloženo kako bi ga podsećalo na strica, a ujedno bilo predmet divljenja ljubitelja vina iz čitavog sveta.

Zaslugom jednog nesebičnog novosadskog kolekcionara, vest je stigla do Zorana Rapajića, osnivača Muzeja vina u Topoli na Oplencu. Poslednja etapa puta ove boce tako je završena, a legenda o bermetu nastavlja da živi. 

Kao i priča o Petru Kostiću, tvorcu savremenog slatkog bermeta, koja je zauzela počasno mesto u pomenutom Muzeju vina Zlatna kruna.   |